06.06.2021., број 136 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Читање светог Јеванђеља по Марку

У време оно: рече Господ окупљеном народу:
"Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу;
И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.
И говораше: Са чиме ћемо упоредити Царство Божије? Или у каквој ћемо га причи исказати?
Оно је као зрно горушично које кад се посeје у земљу мање је од свих семена на земљи; А кад се посеје, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу и птице небеске боравити.
И таквим многим причама казиваше им реч колико могаху слушати. А без приче не говораше им ни речи. А ученицима насамо тумачаше све." Реч је Господња.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

наш Господ се служи метафором горушичиног зрна како би нас поучио да је краљевство небеско једино краљевство које расте, не оружјем или ратом, већ вером. Вера у почетку може бити малена, али она попут горушичиног зрна расте и развија се.

Снагом вере трансформишемо свет око нас али и у нама, трансформишемо се изнутра, у души где Дух Свети чини своје дело – из сићушног семена горушице расте величанствено дрво. Нешто тако малено као што је горушичино зрно, а има потенцијал трансформације светова у нама и изван нас, слика је снаге вере која расте деловањем и милошћу Пресветога Духа.

Kад растемо у веери повезујемо се са Божијим створењем у Духу Светом, постајемо пријатељи Kосмоса: “Kраљевство је небеско као кад човек узе горушичино зрно и посеје га на својој њиви. Оно је додуше најмање од свега семења, али кад узрасте, веће је од свега поврћа. Развије се у стабло те долазе птице небеске и гнезде му се по гранама.”

Метафора горушичиног раста јесте дакле раст вере, односно раст у Духу, по којем постајемо браћа и сестре читавом створењу, како је то изрекао св. Фрања Асишки у својој Песми створења: ”Хваљен буди, Господе мој, по брату нашем Месецу и сестрама Звездама. Њих си сјајне и драге и лепе по небу просуо својем. Хваљен буди, Господе мој, по брату нашем Ветру, по Ваздуху, Облаку, по јасној Ведрини, и по сваком времену твојем, којим обдржаваш створење своје… ”

Вера се не састоји од тзв. ”плацебо ефекта” односно аутосугестивног момента који је саставни део способности људске личности а може имати позитивног ефекта у подручју лечења. Битан моменат код вере је Дух Свети којем се ми као особе отварамо, отварамо му своје срце, своју душу да се Он насели у нашем срцу и чини своје божанско дело.

Вера дакле претпоставља поверење те у исто време прилажење Светога Духа. То Божанско прилажење увек је неусловљено, суверено, оно само одлучује о времену прилажења и о томе да ли ће уопште прићи. Међутим, уколико му не створимо предиспозицију вером, тада никада неће доћи. Дух оснажује нашу веру стога она расте и претаче се у божанско знање, али не у смислу гнозе, као да бисмо помоћу одређених ритуала могли овладати неким наднаравним елементима, него у смислу искуства вере које нам се показује као знање о томе да вера доноси плодове, да она није празна или испразна него снажна јер се на њу надовезује Дух Свети. Нека нам Господ оснажи веру, надање и љубав, како бисмо били прикладна средства Божија за објаву, ширење и раст царства Божијег.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Помолимо се: Спомени се, Господе, Цркве своје, да је браниш од свакога зла, и усаврши је у својој љубави. И сабери од четири ветра њу, посвећену у краљевству своме које си јој приправио; јер твоја је моћ и слава у Векове. Нека дође милост и прође овај свет! Осана Богу Давидовом! Ако је ко свет, нека приступи; ако ко није свет, нека се покаје! Мараната, Амин!

14.10.2018., број 135 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

када говоримо о целибату у Цркви, морамо знати да је обавезни целибат као захтев за свештенике на западу уведен од 12. века. Кроз људску историју је било и мушкараца и жена разних религијских припадности који су живели у целибату из разлога што су сматрали да зло потиче из материје (материјалне супстанције) па је последично и све телесно нечисто (зло), а тиме је и сваки телесни контакт улаз у ''сумњиво подручје'' односно нешто зло.

Како на целибат гледају ''оригинални документи'', односно Свето писмо? Свето писмо нам говори да је брак Божији дар, да је он добар у очима Господњим и није препрека за духовно узвишен контакт са Богом (нпр: Пост 1, 26-28.31; 2,18. 22-24; Изр 5, 18-19). Апостоли су били ожењени људи (нпр: Мт 8, 14; Дј 21, 8-9; 1 Кор 9, 5). Чак и апостол Павле даје Тимотеју упутства у том смеру, у погледу постављања будућих надгледника (бискупа) као што видимо у 1 Тим 3, 2. Према томе, не постоје ама баш никакве назнаке да би из неког разлога било неприкладно да клирик буде ожењен. Оно што Павле сугерише јесте да клирик треба имати само једну жену, односно да избегава полигамију. Јасно је, стога, да Јеванђеље нигде не забрањује женидбу. Такође, Свето писмо не негира нити одлуку на целибат као резултат слободне воље: Мт 19, 12; 1 Кор 7, 7-8. Према томе, сваки човек слободан је самоиницијативно одлучити се за једно или за друго.

У првом миленијуму Цркве било је и ожењених и неожењених клирика. До обавезног целибата је дошло кроз векове након Христовог времена, под утицајем мешавине паганске филозофије коју су све више прихватали. Тако је временом целибат постао обавезан за службенике неких цркава. Апостол Павле има јасан став о томе: "А све то под утицајем химбе лажљиваца отупеле савести који забрањују женити се..." (1 Тим 4, 2-3). На жалост, резултат присилног целибата створио је многе мушкарце и жене који живе двоструким животом и чији је живот упропашћен, јер постоји на хиљаде деце којих су се одрекли њихови заређени очеви који због тога (и деца и очеви) наравно и пате.

Брак је благослов Божији. Наметнути целибат показао се штетним у духовном погледу, а у многим случајевима и предусловом за девијантна сексуална понашања. Међутим, насупрот томе, својевољни и ненаметнути целибат легитиман је и користан избор особе.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

велики проблем у људском животу догађа се када мислимо да поседујемо ствари и не схватамо да те ствари уствари поседују нас. Везаност на материјално увлачи се човеку под кожу полако и постепено, те га може окупирати до те мере да је човеку јако тешко одупрети се том утицају. А када је материјално на првом месту, онда то материјално постаје човеку Бог.

Увек морамо водити рачуна о томе да Христос Господ, када се некоме обраћа, онда му се обраћа на начин да види у дубину његовог срца и добро зна шта тај појединац (или скупина) мисли, држи и верује. У том смислу и упит коју је он упутио младићу у Јеванђељу беше за тог младића и намењена, јер је младићева везаност за материјално била превелика.

Наша домовина није на овом свету, односно није овај свет, ту смо само пролазно. Међутим, управо материјална богатства која су схваћена и прихваћена на погрешан начин, чине да је човеку тешко отићи са овога света (тешко му је и умрети) јер га вежу материјалне ствари. Када знамо да је наша домовина на Небесима, и да Христос суштински на то упућује, онда ствари постају јасније.

Људи су склони кроз богатство болесно се везати уз свет, на тај начин отежати себи живот и онеспособити се за истинске вредности. Није богатство само по себи нешто лоше, управо супротно, оно је израз благослова Божијег: "Авраам је био веома богат стоком, сребром и златом" (Пост 13, 2). Али богатство је камен спотицања за оне подложне похлепи, уосталом као и свака друга мана на коју је човек привезан. Молимо Господа да нам подари непривезаност за материјално, како бисмо били способни схватити истинску вредност која је само у Богу.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

07.10.2018., број 134 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

"Многи свештеници засигурно се питају како одржати релевантну конгрегацију која долази редовно на богослужења, идеално више од три пута годишње за велике хришћанске празике. С тим у вези, треба ли потрага за релевантношћу и бројевима имати предност пред традицијом и како та потрага може утицати на сам смисао Цркве?

Верске вође, не само у хришћанству, пречесто се окрећу прихватању модерног приступа богослужењу, које има ознаку духовног здравља, па чак и конзумеризма. Овакво деловање се може особито видети у готово универзалном прихватању реторике самопоуздања, при чему се верници осећају добро након што напусте црквени простор. Уједно се и духовници суочавају са жељама верника, особито оних млађих, који траже разговоре о личном Богу који има велики интерес о сваком облику људских питања, а не о традиционалном Богу који пружа милост свим људима. Христос се тако увек појављује као Онај који доноси љубав, срећу и опрост свима. Зар смо заборавили речи властитог Веровања, које понављамо на свакој Светој евхаристији: „…и опет ће доћи са славом, судити живима и мртвима“. Свакога од нас чека суд. Свакако питање за замислити се, а не тражити безбрижност и срећу након евхаристијског славља. Недавно сам у разговору с неколицином верника поменуо како би свака кућа или радни сто требао имати једну макету људске лобање, као подсетник на смрт. Подсетник на смрт не служи опомени за један дан када ћемо напустити овај свет: то је подсетник који нам сваког дана говори да смо ближи смрти. Другим речима, одумиремо сваког дана у физичком смислу. А од очаја пред тим нас спасава наша вера. То свакако није мисао коју желе прихватити они који се самоидентификују као „духовни, али не религиозни“.

Живимо у крајње солипсистичком добу, окорелом у кратким способностима одржавања пажње и тренутном доношењу одлука. Свештеници би се морали суочити с том стварношћу. Једна од најмоћнијих ствари верске традиције јесте подсјетник на нашу маленост у свемиру. Учествовањем у обредима старим вековима може нас разрешити тих солипсистичких брига свакодневице. Терају нас на успоравање и размишљање не само о томе шта радимо, већ зашто то радимо. Повратак традиционалним видовима богослужења као што су молитве и музика, уместо понекад пречестих савремених песама и модерних инструменталних пратњи, често има свој терапеутски учинак за душу у виду традиционалне контемплације. Напори за „модернизацијом“ хришћанског богослужења темељи се на трајној предрасуди, претежно међу млађим генерацијама, како су свештеници неопуштени и делују у легалним и хладним институцијама које више немају привлачност. Међутим, свештеници нису овде да третирају вернике као терапеутске пацијенте или као конзументе који траже своју дозу самоуверености и среће, већ су ту да помогну верницима у обликовању њиховог односа са Богом.

Иронија нашег доба јесте да избегавамо причати о греху, али смо утопљени у осуђивање. Посебно је то видљиво на друштвеним медијима, с обзиром да више не можемо нормално комуницирати лицем у лице. Уместо тога, Црква тражи од верника да пропитају властите људске слабости и утицај њиховог деловања на друге током године. По моме искуству, као краткотрајног свештеника, млађе генерације су особито гладне разговора о смислу и поседицама њихових личних интеракција. Охрабривање таквих разговора у цркви, унутар контекста традиционалног богослужења, не умањује учинак вере – управо супротно! Такође је грешка имати предрасуде да су млађе генерације противне традиционалном богослужењу. Корак напред није у инсистирању или очувању традиције као потпуно статичној ствари нити конзумеристички се односити према верницима. Пут напред јесте у образовању и активном настојању разумевања своје верске традиције и стварање могућности за учење о традицији и разлозима зашто их требамо очувати."

о. Ведран Обућина
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

30.09.2018., број 133 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

"Све више свештеника, махом Римокатоличке цркве, долази на насловне стране медија због својих сексуалних и финансијских скандала. С тиме је све теже схватити речи нашег Веровања које на крају кажу: ''Верујем у једну свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву''. Гледајући на ове скандале, тешко је сложити се с Веровањем. Међутим, треба увек разликовати свештенике, грешне људе, од Цркве као заједнице верних. Црква је, како нам открива Јеванђеље, света у свом настанку, циљу, начину рада и плодовима које доноси.

Прво, Црква је света у свом пореклу. У Јеванђељу Исус објашњава своју мисију запањујућим речима: "Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи!" (Јв 6, 53). Исус је дошао из Витлејема, града чије име значи "кућа хлеба". Променио је воду у вино као своје прво чудо и множио хлебове као једино чудо које се приповедало у сваком Јеванђељу. Најављује Евхаристију као крајњи испит својих ученика, након чега су многи напустили њега и одлучили га издати. Утемељио је Евхаристију као свој последњи чин пре своје муке и смрти. Његов бок је пролио крв на крсту, а након што је устао из мртвих, упознао је своје ученике на путу, разломио хлеб са њима и онда нестао, оставивши своју праву присутност у Евхаристији. Евхаристија је једнако важна за живот Цркве као и за осниваче. Црква извлачи свој живот из Евхаристије. Ово је први разлог зашто је Црква света: јер је почела из срца Исуса Христа, допирући до света којем даје своје тело и крв.

Друго, Црква је света у својој сврси. "Ко једе тело моје и пије крв моју, има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан", каже Исус (Јв 6, 54). Сврха Цркве је освештење душа. То вреди и за Цркву, иако је састављена искључиво од грешника (осим Марије). Црква постоји како би постигла оно што проналазимо у Другој посланици Ефежанима: "Размотрите помно како живите! Не као луди, него као мудри! Искупљујте време јер дани су зли! Зато не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња! И не опијајте се вином у којем је разузданост, него – пуните се Духом! Разговарајте међу собом псалмима, хвалоспевима и духовним песмама! Певајте и славите Господа у свом срцу! Увек и за све захваљујте Богу и Оцу у имену Господа нашег Исуса Христа!“ (Еф 5, 15-20). Читава сврха Цркве је да реформише грешнике и оздравља жртве греха. За сваког грабежљивца који је Цркву користио за грешне сврхе, постоје хиљаде духовних исцелитеља које сам Христос користи да би нам преко Цркве опростио, обновио нас и освежио.

Треће, Црква је света у средствима која користи. Примарни начин на који нас Христос освећује у Цркви је кроз сакраменте, особито исповест и Евхаристију. Крајњи празник Цркве је Евхаристија, где примамо самог Исуса Христа у коначном сакраменту, који има моћ да нас промени. "Јер моје је тело истинска храна, а моја крв је истинско пиће", каже Исус.

Четврто, Црква је света у својим плодовима. Главни "плодови" Цркве су њени светитељи – били они канонизовани или не.

Црква је света у свом пореклу, својој сврси, својим средствима и плодовима - и може бити света у сваком нашем животу из иста четири разлога, почевши од ове недјеље у Цркви путем причести."

о. Ведран Обућина
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

26.08.2018., број 132 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

наговештај и долазак смрти често се остварује уз одређена упозорења. Онима који ''језик смрти'' познају, одређени догађаји могу указати на нешто што носи исту поруку као натпис: ''Опасност – улаз забрањен.'' Људи су од памтивека познавали знаковни језик смрти, штавише такве су знакове увек и тражили, посебно у тренуцима предстојеће опасности или страдања. Упозоравајући знакови смрти могу бити догађаји, појаве или инциденти, но чешће се манифестују као неки унутарњи осећај, освештеност или знак.

Када је реч о спољашњм знаковима, највише нам говори њихов општи карактер и коинциденција којом се наизглед неважни догађаји почну усклађивати. Гледамо ли на њих појединачно, сваки тај ситни догађај може нам се чинити безначајним. Међутим, када се догађа чешће и редовно, те ситнице се сабирају и једино што можемо закључити јесте да је тај неки процес кренуо погрешно.

Када се то догоди, можемо покушати променити ток догађаја или се повући. Нпр. када се лоши догађаји (знакови) почну ређати у великом броју у кратком временском раздобљу један иза другога, тада треба добро размислити о току ствари и треба се забринути. Цели низ неугодних ''ситница'' које се одвијају по некој својој логици могу нам говорити: ''Не идите даље – станите и вратите се.'' У многим случајевима се показало да је било више него корисно одређене радње, путовања и сл. прекинути уколико се ствари одвијају тим смером. Важно је, стога, поготово у таквим околностима, обратити се Богу кроз молитву како бисмо имали небеску заштиту, али у исто време и прекинути одређену реакцију која је врло могуће била покренута.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

каже Господ: ''А ипак, има их међу вама који не верују.'' Начин на који ова реченица може бити схваћена, како кроз историју хришћанства тако и уопштено, кроз историју религија, уистину може бити трагичан. Нису ли премноги ратови најгоре врсте вођени у име ''Бога'' и ''вере''? Није ли се прогањало, мучило и убијало ''невернике'' – оне који не верују по одређеном обрасцу и правилу; који излазе и оквира: милиметар или два, можда и центиметар – таквог одмах треба погубити. Нису ли се чинила дела која везе немају са Богом који је љубав?

Јесу, а то се догађа и данас – било отворено било притајено. И шта онда одређени народ или групација има од такве вере? Нема ништа осим појачаног осећаја груписања унутар народа или групе. Све је то у супротности са Христовом вољом и објавом Бога љубави, опроштења и откупљења који све то остварује у своме Сину.

Да ли је човечанство уопште схватило поруку Божије љубави? Није. Шта остаје? Остају мале групе у свим народима, групе оних који верују и живе оно шта Божија љубав у њима налаже.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

19.08.2018., број 131 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

У Божијој свемоћи, Пресветом Тројству више ништа људско није страно: божанство се спустило у сам бездан људске беде и ужаса. Бог се није изложио само смрти, него бездану удаљености од Бога, који многи библијски текстови називају ''паклом''. Ту чињеницу традиција изражава говорећи о Исусовом силаску у пакао.

Можемо сажети и рећи: На крсту се открива пакао, открива се да Богу чак ни пакао није стран, да Бог због пакла пати, да Бог излаже божански живот тој патњи. И управо у том контексту Вечера Господња (Евхаристија) објављује ''смрт Господњу'' и изгубљеност света, ноћ напуштености од Бога, али и Божију снагу која је једина помогла и која једина може помоћи. Из те ситуације потпуне безизлазности и безнађа људе је ослободила присутност Васкрслога.

Схватамо да је пунина Христове присутности у Евхаристији усредсређена на разломљени, растргани, подељени и предани хлеб, на проливену крв, на ноћ издаје и претећу присутност издајице, на Христов крст са свим његовим тескобним значењима, на један читав бездан смрти и туге, кривице и срамоте, озбиљности и страве кроз коју је прошао Спаситељ за нас и наше спасење: ''Ово је хлеб који је са неба сишао, не као онај који једоше очеви и помреше. Ко једе овај хлеб, живеће у векове."
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

Црква је света у свом пореклу. Исус објашњава своју мисију запањујућим речима: "Заиста, заиста, кажем вам: ако не једете тела Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи!" (Јв 6, 53). Исус је дошао из Витлејема, града чије име значи "кућа хлеба". Променио је воду у вино као своје прво чудо и множио хлебове као једино чудо које се приповедало у сваком Јеванђељу. Најављује Евхаристију као крајњи испит својих ученика, након чега су многи напустили њега и одлучили га издати.

Утемељио је Евхаристију као свој последњи чин пре своје муке и смрти. Његов је бок пролио крв на крсту, а након што је устао из мртвих, упознао је своје ученике на путу, разломио хлеб са њима и онда нестао, оставивши своју праву присутност у Евхаристији.

Евхаристија је једнако важна за живот Цркве као и за осниваче. Црква извлачи свој живот из Евхаристије.Ово је први разлог зашто је Црква света: јер је почела из срца Исуса Христа, допирући до света којем даје своје тело и крв.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

12.08.2018., број 130 - Листић "Доминисиана"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Исус Христос доноси нам посебну врсту мира: то је мир у којем прихваташ самога себе онаквим каквим те је Бог створио; мир у којем познајеш себе онако како те Бог познаје; мир у којем волиш себе онако како те воли Бог. Христос доноси сасвим особени мир у којем јеси свој онолико колико је Он Онај који Јесте.

Објављујмо Јеванђеље свету, проносимо Радосну вест без обзира на индиферентизам људи нашега времена. Али не заборавимо да се бисерје не баца пред свиње: проценимо и одвагнимо. Ако и уђемо у стају, ипак не морамо разговарати са магарцима.

Они који су достојни Речи - већ ће пронаћи пут до ње.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

шта се то налази у људској нарави да човек тешко поверује чак и када види чуда? Наиме, у Исусово време су многи гледали чудеса која је он чинио. Па ипак, нису били задовољни, заправо, били су незадовољни јер је он тако ''обичан'' а чини чудеса. Исус им је изгледао превише просечан, превише обичан: познавали су му оца Јосифа и матер Његову.

У њиховим је главама било незамисливо да се Свемогући Бог (YHWH), Онај који је Мојсију проговорио из горућег грма, објављује у Христу као Сину. И та површност их је стајала обраћења.

Драга браћо и сестре, пренимо се и не допустимо да и ми затопимо наша чула за спознају Бога због нечије ''обичности'', јер како видимо, Бог баш из те ''обичности'' проговара на најизврснији начин. Није ли најбољи доказ за то сам Христос: син Јосифов.

Будимо пре свега духовно врло, врло понизни, јер само је то предуслов да нам се Божија мудрост да да је видимо. Допустимо Богу да нам помогне да отворимо капке нашега духа које стежемо на властиту пропаст – пустимо да говори Бог а не ми.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

05.08.2018., број 129 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

никада више декларисаних верника него данас, а никада мање живе вере. Никада се више није писало о хришћанској љубави, а никада мање милосрђа није било. Вера је постала улазница за нека друштвена догађања и борба за место међу виђенима.

Уместо у хришћанском даривању себе за друге, вера се претворила у саморекламирање пред јавношћу. Фарисеји и лицемери данас се ките хришћанском етикетом и редовно се указују у првим редовима до олтара. Све само ради испуњавања свога ега у овом добу испражњености од суштине. А у души су празни, јалови, љубоморни и јадни.

Људе можете преварити неким спољним обележјима: крст око врата, политичко-верско-војно парадирање; помпозан долазак пред цркву... све је то узалуд када је зачепљен онај главни канал који води директно до Бога. Шта је вера данашњице? То је продаја Бога за своју славу.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

многе ствари у свакодневном животу могу нас омести у сагледавању истине. Исус нас стога упућује на уочавање онога што је битно: ''Ја сам хлеб живота. Ко долази к мени, неће огладнети; ко верује у мене, неће ожеднети никада.'' По Христу Исусу, посреднику између Бога и људи, ми се враћамо кући - Оцу.

Схватити да је Христос тај мост преко којег прелазе сви они који се спасавају, значи надићи било какво користољубље: ''...Тражите ме, али не стога што видесте знамења, него стога што сте јели од оних хлебова и наситили се.''

Схватити дубину Христовог послања значи бити загледан у дубину тајне, оне и онакве тајне које се не открива надуванима, него маленима - понизнима у духу, у срцу.

Можемо замислити тежину Христове мисије у којој се он сусреће са људима који гледају а не виде - слушају а не чују, управо онаквима какве сусрећемо у данашњим политичко-верско-војним парадирањима.

Не допустимо да се тај циркус догоди и нама: останимо загледани у Христа понизног духа, свесни потребе Божије милости према нама, оне милости која нам је дата у Христу Исусу.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

29.07.2018., број 128 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

живот људски је тражење, попут наутичара. Улаз у свет, рођење и одрастање, може бити налик улазу у простор без смерова, у којем треба пронаћи смер и схватити недореченост. Не поћи на друго место, него бити другде. Уочити да Смисао заиста постоји, али на неки други, другачији начин, како не слутимо и не мислимо и како уопште не знамо замислити. Смисао који је Особа. За наслутити то, потребно је одвезати везиљке навика, подићи бокобране шаблона, смотати конопце ускогрудности, увући скале, све што нас веже са обалом.

Можда смо још способни покренути исхабани дизел мотор испод чеоног режња, ако се нађе у њему горива, па затим одлучно покренути и окренути брод. Испловити из луке на тамну пучину. Без пристајања! Спустити заставу и све шарене пламенце, чак и оне недужне трепетиљке на једру, које служе његовом тримању, да би се боље једрило. Погасити сва сигнална светла, положајна и пловна. Уронити у простор у којем се небо и море сједињују у мраку ништавила, без секстанта, без навигационих уређаја. Упловити у бескрај таме, без смерова. Бацити у њу дрхтаву бусолу, ветроказ, ветромер, старилог с брзиномером и дубиномером.

Тамо негде на пучини, без азимута и координата, могуће је наћи оно ''другде'', тамо одакле се не види више никакво копно и никакво светло осим недохватних и нестварних дантеовских звезда, где више није потребан сав тај наутичарски реквизиторијум. Бога је могуће наслутити у аморфној и примордијалној безобличној стварности, где нема облика и површи, где је пустиња једини видокруг, како су говорили древни монаси пустињаци, а пустиња је попут океана заустављеног у времену вечности.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

како је лепо бити код пророка који даје бесплатно јести и пити – то је била прва мисао која је синула већини људи који се наситише од хране коју је Господ умножио својим чудом на гори. Одатле и њихове речи: ''Ово је уистину Пророк који треба доћи на свет!'' Куд ћеш бољег краља од таквог краља!

Велика већина није схватила суштину Христовог послања, него су се зауставили на површини, на чисто материјалном и интересном спектру живота. Али није ли тако и данас? Многе хорде хрле тамо где мисле да имају интереса. Мањина је она која је препознала Христово божанско послање и Његово је чудотворство посматрала у том контексту.

Потврда оваквог размишљања је управо Исусова реакција: ''Кад Исус спозна да намеравају доћи, пограбити га и зацарити, повуче се поновно у гору, посве сам.'' Он дакле бежи, повлачи се у осаму где улази у миру у заједништво са небеским Оцем. Све ово мора нас усмерити на поглед ''иза'', мора наш ум изоштрити да оштроумно разазнаје суштину која је скривена површном оку користољубља. То је наравно могуће само уз благослов Светога Духа. Заћи у мистерију Христа - значи гледати очима духа, не очима тела.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

22.07.2018., број 127 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Бог је свакако милосрдан и добар, али према коме? Увек према онима који га се боје: ''Од колена до колена доброта је његова, над онима који се њега боје. Исказа снагу мишице своје, распрши охолости умишљене.'' (Лк 1, 50-51). То значи да Његова љубав остаје са онима који се уздају у Њега, који га безрезервно воле и уздају се у Њега који је једини оригинални извор живота.

Његова љубав према нама значи и наше испитивање са Његове стране. Нико нас неће тако искушати у животу као што ће нас искушати Бог, у то будимо сигурни. Што смо му ближе то смо искушаванији: ''Јер кога Господ љуби, онога и стегом одгаја, шиба сина кога воли'' (Хеб 12, 6). То шибање не значи ништа друго него наше стављање у такве животне контексте и ситуације, у којима се очекује да одговоримо на њих онако како је Бога достојно. То је начин на који се Господ односи према створењу у његовој духовној еволуцији, у његовом расту у Господу. Тај образац је видљив кроз св. Писмо.

Сви ми падамо, неки више неки мање, али докле год пружамо руку Господу да нас извуче из каљуге, значи да смо на добром путу јер сарађујемо с Милошћу. Драга браћо и сестре, ''кроз многе нам је невоље ући у краљевство Божије'' (уп. ДАп 14, 22). Међутим, знамо да идемо једином исправном, светом и вечном циљу, смислу и сврси постојања, откупљења и обожења.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Читање светог Јеванђеља по Марку

У оно време: "Апостоли се скупише око Исуса и известише га о свему што су чинили и научавали. И рече им: ''Хајдете и ви у осаму на самотно место, и отпочините мало.'' Јер много је света долазило и одлазило па нису имали када ни јести. Отпловише дакле лађом на самотно место, у осаму. Но када су одлазили, многи их видеше и препознаше, те се пешице из свих градова стрчаше онамо и претекоше их. Кад изиђе Исус, виде силан свиет и сажали му се јер беху као овце без пастира, те их стане поучавати у многочему."

Реч је Господња

Размишљање уз Јеванђеље

Драга браћо и сестре,
''силан свет беше као овце без пастира, те се Исус над њиме сажалио и стаде их поучавати''. Нису ли многе данашње ''цркве'', које се позивају на Свето писмо а раде супротно Писму, једнако овце без пастира, иако имају формалну хијерархију? Када само завиримо у неке заиста незнабожачке праксе које су се увукле у многе цркве, одмах ћемо јасно запазити дубину греха и грешности, заправо изгубљености, невере. Део те манифестације видљив је и у благослову истополних парова. Они који су кренули том странпутицом морали би се покајати пред Христом: ''Опомени се откуда си пао, и покај се....'' (Отк 2, 5). Без Христа Исуса, те такозване ''цркве'' нису ништа друго него ''синагога Сатанина'' (Отк 2, 9). Једини излаз из греха је покајање: ''обрати се дакле'' (Отк 2,16), то вреди за сваки грех. ''Спомени се, дакле, како си примио Реч (Свету Предају Истине) и послушао, тако је и чувај – и обрати се (Отк 3, 3). Држимо се Свете Предаје Истине, онакве каква изворно јесте, како бисмо поучавали свет да је прави Пастир Христос, те да се обрати од идола којим су Криста замијенили.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

15.07.2018., број 126 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Никада није било лако бити истински објавитељ. Плод радости објавитеља као и оних који прихватају објаву јесте велика радост због ширења Краљевства Божијег, а које се огледа у оздрављењу људске душе и тела: ''многе су немоћнике мазали уљем и они су оздрављали''. Краљевство Божије и данас чека на оне који ће се одазвати у службу његовог ширења по целом свету! На то се одважују само истински витезови духа.

Долазак објавитеља Сина Божијег у наше животе од изузетне је важности, јер помоћу њихове објаве ми схватамо величину понижења Сина Божијег за наше спасење. У целом том процесу, наравно, учествује сила Светога Духа, сила која струји и коју ће осетити у своме срцу они који се отворе речи објавитеља.

Прихватањем и спровођењем апостолских речи и науке, ми остварујемо прихватање и спровођење науке самог Христа Исуса. То нам је сасвим јасно из текста Јеванђеља. Свако неприхватање наука Христовог доводи до ''отресања праха... њима за сведочанство''. То значи да, након што смо чули објаву речи Господње, ми напросто морамо добити плод те објаве. У супротном, одбацивањем те свете објаве, потписујемо властиту осуду, односно, објавитељи се ограђују од свега онога што ће се с нама догодити због неприхватања Божијег милосрђа. То је симболика отресања праха испод својих ногу – њима за сведочанство.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре, недавно смо прославили Свету Браћу Кирила (Ћирила) и Метода, сузаштитнике Европе, а Свети Метод је уједно и светац заштитник Ортодоксне старокатоличке провинције која обухвата средњеевропске државе Словачку, Чешку и Пољску. Уједно је и заштитник овог Генералног Викаријата, који се налази унутар наше Ортодоксне Старокатоличке провинције Светога Кристофора.

Једанаестог јула, пак, славили смо успомену на светог оца Бенедикта, заштитника Европе. Стога ћемо овде пренети речи молитве Св. Бенедикту за заштиту нашег континента и потом се присетити његовог начина живота:

''Свети Бенедикте, који си животном речју свога Правила и неуморном ревношћу својих ученика преобразио Европу у благословену земљу хришћанске вере и јединства; који си одгојио људе и народе за дела љубави и благодат мира; који си открио лепоту и достојанство људског напретка надахнутог Јеванђељем, врати се Европи и свету светлом својих идеала. Врати данашњим поколењима смисао за Христа и послушност његовим речима. Буди нам и данас близу својим небеским заговором, да европски народи нађу и сачувају путеве реда, праведности и братског заједништва. Амин.''
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

08.07.2018., број 125 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Неки људи у Европи и Сједињеним Државама још увек нису прихватили да сада живимо у светској цркви која представља историјски развој изван средњовековног хришћанства. Стање одбијања оних који и даље верују да је повратак хришћанству могућ кроз његово враћање у средњовековље подсакнуто је многим чиниоцима, а особито: повратак митова да је цела категорија световнога либерални изум, мит који говори да свет "једном, није био световни". То је противно хришћанском веровању, које јасно каже да је Бог створитељ ''свега видљивог и невидљивог''. Свету, наравно, треба више духовности, али оне личне а не институционалне (политичке) превласти клерикализма. А легитимитет тих нових противлибералних хришћана почива на њиховом поборшништву популистичком бесу, с намером надилажења актуелних политичких изазова с ​​повратком у прошлост. Под претњом доласка азијских, афричких и јужноамеричких хришћана, европски противлиберални хришћани сматрају да је хришћанство изгубило своју битку са светом и решење је у повлачењу у политички присне снаге, или потпуно одбацивање световног као што је то видљиво у Бенедиктовом путу или разним другим верзијама лаичког квази монаштва. И док је либерализам често клопка коју треба поштено промислити и пронаћи пут према бољем и више хришћанском свету, тврдолинијаши често не виде да су очигледно мањина не само у европским оквирима већ и у светском хришћанству, пре свега према својој браћи и сестрама хришћанима, које одбацују јер су етнички различити или не-европски.

Њихово снажно одбацивање Другог ватиканског концила и повратак у идеализовану прошлост носи са собом још једну претњу: непознавање историје. Политички владари су понекад у свој својој искрености намеравали заштитити цркву, али је далеко чешће да су то радили уз наношење духовне штете и опасност за црквено преживљавање. Одбијање учења из историје изгледа као проблем за цркву сада, баш као што је то био 1962. Морамо признати да глобални поремећаји садашњег доба директно изазивају неке од претпоставки Ватикана 2 и других црквених докумената разних деноминација. На пример, кад се у саборским документима расправља о насиљу, они се никада не односе на верско насиље. У том смислу, хришћанске цркве користе радикалну реконтекстуализацију. У супротном, испада како су у прошлости сви били за пуни успех хришћанске идеје и живот и за правилну верску слободу. Нарочито је то видљиво у појединим деловима света, где је хришћанство некада била једина или барем главна религија, али је сада мањинска, па теже обнови идеализованог хришћанства.

Враћање у средњи век није само практична немогућност - особито на "глобалном југу" где се хришћанство сада повећава. Такође је то, и не мање важно, теолошка немогућност. Хришћанска теологија у двадесетом веку није била првенствено повратак средњовековним изворима, па чак ни црквеним оцима; то је пре свега повратак на пример самога Исуса. Да би тај пример озбиљно био прихваћен потребно се одупрети било каквом наметању хришћанства. Хришћанство је често оставило поединцу премало простора за самоодређење - премало избора, на пример, о томе хоће ли се и с киме оженити. Пречесто се претпостављало да су најважније одлуке о животу особе биле најприкладније за њега од стране породице, заједнице, цркве или државе. Ту се онда морамо питати - чему служе речи црквених отаца као што је Свети Пахомије (оснивач ценобитског монаштва) који каже: ''Ако смо Храмови Божији, Божија реч ће пребивати у нама и поучавати нас изнутра'', или кад Исак Сиријац говори: ''Тежи за тиме да уђеш у ризницу, то јест у своју унтрашњост, и ту ћеш открити небеску ризницу, јер то је једна те иста ризница''. Ово није позив на радикалну атомизацију и индивидуализацију друштва, већ позив на духовност истинског Христовог примера, а не лицемерство скривено иза закона. Уосталом, сам Свети Павле говори у Посланици Галаћанима: ''Оно што желим рећи је ово: док је наследник дете, не разликује се од роба иако је власник свега. Под надзором је чувара и управитеља до времена које је одредио његов отац. На исти смо начин и ми, док смо били деца, робовали бескорисним правилима овога света. Али кад је наступило право време за то, Бог је послао свога Сина којег је родила жена и који је био подложан Закону, како би Син могао откупити оне који су под Законом и учинити их својом децом''. Другим речима, једини Закон јесте онај који налазимо у примеру Исуса Христа и афективном доживљају Бога у својој унутрашњости.

Хришћански учењаци су такође пружили теолошку подлогу за ратове религије, разлог који је сада очигледно непомирљив с хришћанским учењем. Коначно, хришћанство се ослањало на идентификацију католицизма с европском цивилизацијом. Али нико не мора бити верник европљанин па да буде католик, нити католик па да буде европски верник; чињеница која постаје очигледнија сваком минулом годином. Онај придев ''римо-'' више није битно обележје католичког хришћанства - ако је икада било. Теологија Ватикана 2 указује на Царство Божије, а не на цркву заштићену политичком, уставном, друштвеном или културном установом. То је све очигледније и у православљу, а традиција је наше Ортодоксне старокатоличке цркве управо борба против таквог облика државно спонзорисаног клерикализма.

Нема сумње да хришћанство и даље треба да постави политичку теологију која може решавати световност, опасности популизма, неједнакости, климатских промена и трансхуманизма, међу осталим прећутним питањима. Потребна је нова теологија општег добра која је примерена проблемима и могућностима нашег времена. То је тешко постићи у оживљавању претходног хришћанства, односно примене таквог прошлог развоја Цркве. Стара Црква је дала у својим саборима засаде и догме наше свете вере, а на нама је да их спроведемо у дело упркос свим препрекама и искушењима. Јер то је, најзад, право хришћанство и живљење Христове керигме.

(аутор: влч. Ведран Обућина, политиколог)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

01.07.2018., број 124 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

свет Запада, а посебно Европа запали су у раздобље својеврсне верске апатичности услед снажне атеизације друштва. У постконцилијарној цркви је дошло до слабљења монаштва, с обзиром на то да је Други ватикански концил више говорио о месту религијских редова унутар институционалне цркве него о њиховој специфичној улози, особито након што су многе друштвене услуге преузеле секуларне политичке власти. Нови покрети, пре свега они католички као што су Заједништво и ослобођење, Опус Деи, Сант’Егидио и Покрет фоколара, означавају доба у којем хришћански лаици преузимају улоге некадашњих верских редова, због чега их католички клир позива на учешће у целој цркви како би превладала доминација клерикалног система.

У том се огледа црквени изазов спрам плурализма, особито у виду односа према либерализму, односа цркве и друштва као и редефинисање хришћанства у синодалном процесу. Наследство константиновске цркве, односно теолошко-политичког модела односа између политичке и религијске моћи у облику савеза религијског и политичког (као што је православна симфонија), средиште је расправе у којој Црква данас одбацује константиновску традицију, али не у смислу претворбе у технократску организацију (јер Црква себе и даље види као последњи бастион против уништења државе благостања, против турбо капитализма и радикалне индивидуализације људског живота).

Сложеност овог новог доба навела је неке црквене заједнице на противлибералне ставове. Нови противлиберализам произлази из старог искушења: носталгије. Противници тренутног либералног демократског система имају сан о новом хришћанству који ће вратити цркву на положај службене доминације коју спроводи држава. Они су алергични на плурализам, особито културни и верски. Постоји нешто тога и у програму Доналда Трампа и десничарским владама сада на власти у нпр. Италији, Аустрији, Мађарској и Пољској, као и у Баварској. Недавни сусрет кардинала Рејмонда Буркеа и новог италијанског министра унутрашњих послова Матеа Салвинија, говори о том усаглашавању. Салвини је познат не само због претњи неуставне репресије полицијских и државних права на мигранте у Италији, већ и због тога што је Бенедикт 16. још увек његов једини папа... /наставак текста биће објављен наредне недеље/ (аутор: влч. Ведран Обућина, политиколог)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На полугодишњем нивоу ћемо објављивати архиву "Доминисиане" за претходних шест месеци: на крају децембра и на крају јуна. Можете их преузети на следећим линковима (коришћење дозвољено у некомерцијалне сврхе):

2018. - Dominisiana - 1/2
2017. - Dominisiana - 2/2
2017. - Dominisiana - 1/2
2016. - Dominisiana - 2/2
2016. - Dominisiana - 1/2
2015. - Dominisiana

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - О СНАЗИ МОЛИТВЕ

"Свако добро дело које се чини из љубави према Христу доноси благодат Духа Светог. Ипак молитвом се то најлкше постиже, јер она је оруђе којим увек располажемо. Може бити да ти хоћеш да идеш у цркву, али у твојој околини нема цркве; или хоћеш да уделиш сиромаху, али га не твоме путу не сретнеш; или хоћеш да будеш непорочан, али твоја наклоност и твоја слабост пред замкама непријатеља учине да не нађеш у себи потребну снагу.

Зато је молитва увек и за сваког могућа: за богатог и сиромашног, за ученог и простог, за јаког и слабог, за праведног и грешног. Сила молитве је бескрајна и више од свега другог она нам доноси благодат Духа Божијег. Молитва нас оспособљава да можемо да говоримо са милостивим и животодавним Господом.

Али ми треба да се молимо до оног момента кад Господ кроз своју благодат у нас сиђе. Кад је он у нама, молитва мора да пресане јер је испуњена. ''Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи душе наше.'' Сад нас он учи даље шта треба да радимо.

Твоја цела наука се у томе састоји; стога усредсреди сву своју пажњу на то. Одлазећи или долазећи, седећи или стојећи, на послу или у цркви, увек трeба твоје усне да понављају: ''Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног.''

Са овом молитвом у срцу ти ћеш наћи унутрашњи мир и чистоту душе и тела. Кад ову молитву почнеш, сабери све унутрашње снаге духа и повежи их са моћима срца и истрај пажљиво док Господ не загреје твоје срце својом благодаћу и са тобом се у једном једином духу сједини. Тада ће унутрашња молитва постати извор воде живе, која непрестано тече и тебе непрестано храни и оживљава."