Листић Доминисиана | Православно - Старокатолички Генерални викаријат Св. Метода


ЛИСТИЋ СТАРОКАТОЛИЧКОГ ВИКАРИЈАТА
"D O M I N I S I A N A"
у част надбискупа Марка Антуна де Доминиса,
примаса Далмације, великог теолога,
физичара и астронома (1560. - 1624.)

05.08.2018., број 129 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

никада више декларисаних верника него данас, а никада мање живе вере. Никада се више није писало о хришћанској љубави, а никада мање милосрђа није било. Вера је постала улазница за нека друштвена догађања и борба за место међу виђенима.

Уместо у хришћанском даривању себе за друге, вера се претворила у саморекламирање пред јавношћу. Фарисеји и лицемери данас се ките хришћанском етикетом и редовно се указују у првим редовима до олтара. Све само ради испуњавања свога ега у овом добу испражњености од суштине. А у души су празни, јалови, љубоморни и јадни.

Људе можете преварити неким спољним обележјима: крст око врата, политичко-верско-војно парадирање; помпозан долазак пред цркву... све је то узалуд када је зачепљен онај главни канал који води директно до Бога. Шта је вера данашњице? То је продаја Бога за своју славу.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

многе ствари у свакодневном животу могу нас омести у сагледавању истине. Исус нас стога упућује на уочавање онога што је битно: ''Ја сам хлеб живота. Ко долази к мени, неће огладнети; ко верује у мене, неће ожеднети никада.'' По Христу Исусу, посреднику између Бога и људи, ми се враћамо кући - Оцу.

Схватити да је Христос тај мост преко којег прелазе сви они који се спасавају, значи надићи било какво користољубље: ''...Тражите ме, али не стога што видесте знамења, него стога што сте јели од оних хлебова и наситили се.''

Схватити дубину Христовог послања значи бити загледан у дубину тајне, оне и онакве тајне које се не открива надуванима, него маленима - понизнима у духу, у срцу.

Можемо замислити тежину Христове мисије у којој се он сусреће са људима који гледају а не виде - слушају а не чују, управо онаквима какве сусрећемо у данашњим политичко-верско-војним парадирањима.

Не допустимо да се тај циркус догоди и нама: останимо загледани у Христа понизног духа, свесни потребе Божије милости према нама, оне милости која нам је дата у Христу Исусу.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------


29.07.2018., број 128 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

живот људски је тражење, попут наутичара. Улаз у свет, рођење и одрастање, може бити налик улазу у простор без смерова, у којем треба пронаћи смер и схватити недореченост. Не поћи на друго место, него бити другде. Уочити да Смисао заиста постоји, али на неки други, другачији начин, како не слутимо и не мислимо и како уопште не знамо замислити. Смисао који је Особа. За наслутити то, потребно је одвезати везиљке навика, подићи бокобране шаблона, смотати конопце ускогрудности, увући скале, све што нас веже са обалом.

Можда смо још способни покренути исхабани дизел мотор испод чеоног режња, ако се нађе у њему горива, па затим одлучно покренути и окренути брод. Испловити из луке на тамну пучину. Без пристајања! Спустити заставу и све шарене пламенце, чак и оне недужне трепетиљке на једру, које служе његовом тримању, да би се боље једрило. Погасити сва сигнална светла, положајна и пловна. Уронити у простор у којем се небо и море сједињују у мраку ништавила, без секстанта, без навигационих уређаја. Упловити у бескрај таме, без смерова. Бацити у њу дрхтаву бусолу, ветроказ, ветромер, старилог с брзиномером и дубиномером.

Тамо негде на пучини, без азимута и координата, могуће је наћи оно ''другде'', тамо одакле се не види више никакво копно и никакво светло осим недохватних и нестварних дантеовских звезда, где више није потребан сав тај наутичарски реквизиторијум. Бога је могуће наслутити у аморфној и примордијалној безобличној стварности, где нема облика и површи, где је пустиња једини видокруг, како су говорили древни монаси пустињаци, а пустиња је попут океана заустављеног у времену вечности.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре,

како је лепо бити код пророка који даје бесплатно јести и пити – то је била прва мисао која је синула већини људи који се наситише од хране коју је Господ умножио својим чудом на гори. Одатле и њихове речи: ''Ово је уистину Пророк који треба доћи на свет!'' Куд ћеш бољег краља од таквог краља!

Велика већина није схватила суштину Христовог послања, него су се зауставили на површини, на чисто материјалном и интересном спектру живота. Али није ли тако и данас? Многе хорде хрле тамо где мисле да имају интереса. Мањина је она која је препознала Христово божанско послање и Његово је чудотворство посматрала у том контексту.

Потврда оваквог размишљања је управо Исусова реакција: ''Кад Исус спозна да намеравају доћи, пограбити га и зацарити, повуче се поновно у гору, посве сам.'' Он дакле бежи, повлачи се у осаму где улази у миру у заједништво са небеским Оцем. Све ово мора нас усмерити на поглед ''иза'', мора наш ум изоштрити да оштроумно разазнаје суштину која је скривена површном оку користољубља. То је наравно могуће само уз благослов Светога Духа. Заћи у мистерију Христа - значи гледати очима духа, не очима тела.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

22.07.2018., број 127 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Бог је свакако милосрдан и добар, али према коме? Увек према онима који га се боје: ''Од колена до колена доброта је његова, над онима који се њега боје. Исказа снагу мишице своје, распрши охолости умишљене.'' (Лк 1, 50-51). То значи да Његова љубав остаје са онима који се уздају у Њега, који га безрезервно воле и уздају се у Њега који је једини оригинални извор живота.

Његова љубав према нама значи и наше испитивање са Његове стране. Нико нас неће тако искушати у животу као што ће нас искушати Бог, у то будимо сигурни. Што смо му ближе то смо искушаванији: ''Јер кога Господ љуби, онога и стегом одгаја, шиба сина кога воли'' (Хеб 12, 6). То шибање не значи ништа друго него наше стављање у такве животне контексте и ситуације, у којима се очекује да одговоримо на њих онако како је Бога достојно. То је начин на који се Господ односи према створењу у његовој духовној еволуцији, у његовом расту у Господу. Тај образац је видљив кроз св. Писмо.

Сви ми падамо, неки више неки мање, али докле год пружамо руку Господу да нас извуче из каљуге, значи да смо на добром путу јер сарађујемо с Милошћу. Драга браћо и сестре, ''кроз многе нам је невоље ући у краљевство Божије'' (уп. ДАп 14, 22). Међутим, знамо да идемо једином исправном, светом и вечном циљу, смислу и сврси постојања, откупљења и обожења.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Читање светог Јеванђеља по Марку

У оно време: "Апостоли се скупише око Исуса и известише га о свему што су чинили и научавали. И рече им: ''Хајдете и ви у осаму на самотно место, и отпочините мало.'' Јер много је света долазило и одлазило па нису имали када ни јести. Отпловише дакле лађом на самотно место, у осаму. Но када су одлазили, многи их видеше и препознаше, те се пешице из свих градова стрчаше онамо и претекоше их. Кад изиђе Исус, виде силан свиет и сажали му се јер беху као овце без пастира, те их стане поучавати у многочему."

Реч је Господња

Размишљање уз Јеванђеље

Драга браћо и сестре,
''силан свет беше као овце без пастира, те се Исус над њиме сажалио и стаде их поучавати''. Нису ли многе данашње ''цркве'', које се позивају на Свето писмо а раде супротно Писму, једнако овце без пастира, иако имају формалну хијерархију? Када само завиримо у неке заиста незнабожачке праксе које су се увукле у многе цркве, одмах ћемо јасно запазити дубину греха и грешности, заправо изгубљености, невере. Део те манифестације видљив је и у благослову истополних парова. Они који су кренули том странпутицом морали би се покајати пред Христом: ''Опомени се откуда си пао, и покај се....'' (Отк 2, 5). Без Христа Исуса, те такозване ''цркве'' нису ништа друго него ''синагога Сатанина'' (Отк 2, 9). Једини излаз из греха је покајање: ''обрати се дакле'' (Отк 2,16), то вреди за сваки грех. ''Спомени се, дакле, како си примио Реч (Свету Предају Истине) и послушао, тако је и чувај – и обрати се (Отк 3, 3). Држимо се Свете Предаје Истине, онакве каква изворно јесте, како бисмо поучавали свет да је прави Пастир Христос, те да се обрати од идола којим су Криста замијенили.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

15.07.2018., број 126 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Никада није било лако бити истински објавитељ. Плод радости објавитеља као и оних који прихватају објаву јесте велика радост због ширења Краљевства Божијег, а које се огледа у оздрављењу људске душе и тела: ''многе су немоћнике мазали уљем и они су оздрављали''. Краљевство Божије и данас чека на оне који ће се одазвати у службу његовог ширења по целом свету! На то се одважују само истински витезови духа.

Долазак објавитеља Сина Божијег у наше животе од изузетне је важности, јер помоћу њихове објаве ми схватамо величину понижења Сина Божијег за наше спасење. У целом том процесу, наравно, учествује сила Светога Духа, сила која струји и коју ће осетити у своме срцу они који се отворе речи објавитеља.

Прихватањем и спровођењем апостолских речи и науке, ми остварујемо прихватање и спровођење науке самог Христа Исуса. То нам је сасвим јасно из текста Јеванђеља. Свако неприхватање наука Христовог доводи до ''отресања праха... њима за сведочанство''. То значи да, након што смо чули објаву речи Господње, ми напросто морамо добити плод те објаве. У супротном, одбацивањем те свете објаве, потписујемо властиту осуду, односно, објавитељи се ограђују од свега онога што ће се с нама догодити због неприхватања Божијег милосрђа. То је симболика отресања праха испод својих ногу – њима за сведочанство.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Недељно размишљање

Драга браћо и сестре, недавно смо прославили Свету Браћу Кирила (Ћирила) и Метода, сузаштитнике Европе, а Свети Метод је уједно и светац заштитник Ортодоксне старокатоличке провинције која обухвата средњеевропске државе Словачку, Чешку и Пољску. Уједно је и заштитник овог Генералног Викаријата, који се налази унутар наше Ортодоксне Старокатоличке провинције Светога Кристофора.

Једанаестог јула, пак, славили смо успомену на светог оца Бенедикта, заштитника Европе. Стога ћемо овде пренети речи молитве Св. Бенедикту за заштиту нашег континента и потом се присетити његовог начина живота:

''Свети Бенедикте, који си животном речју свога Правила и неуморном ревношћу својих ученика преобразио Европу у благословену земљу хришћанске вере и јединства; који си одгојио људе и народе за дела љубави и благодат мира; који си открио лепоту и достојанство људског напретка надахнутог Јеванђељем, врати се Европи и свету светлом својих идеала. Врати данашњим поколењима смисао за Христа и послушност његовим речима. Буди нам и данас близу својим небеским заговором, да европски народи нађу и сачувају путеве реда, праведности и братског заједништва. Амин.''
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

08.07.2018., број 125 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

Неки људи у Европи и Сједињеним Државама још увек нису прихватили да сада живимо у светској цркви која представља историјски развој изван средњовековног хришћанства. Стање одбијања оних који и даље верују да је повратак хришћанству могућ кроз његово враћање у средњовековље подсакнуто је многим чиниоцима, а особито: повратак митова да је цела категорија световнога либерални изум, мит који говори да свет "једном, није био световни". То је противно хришћанском веровању, које јасно каже да је Бог створитељ ''свега видљивог и невидљивог''. Свету, наравно, треба више духовности, али оне личне а не институционалне (политичке) превласти клерикализма. А легитимитет тих нових противлибералних хришћана почива на њиховом поборшништву популистичком бесу, с намером надилажења актуелних политичких изазова с ​​повратком у прошлост. Под претњом доласка азијских, афричких и јужноамеричких хришћана, европски противлиберални хришћани сматрају да је хришћанство изгубило своју битку са светом и решење је у повлачењу у политички присне снаге, или потпуно одбацивање световног као што је то видљиво у Бенедиктовом путу или разним другим верзијама лаичког квази монаштва. И док је либерализам често клопка коју треба поштено промислити и пронаћи пут према бољем и више хришћанском свету, тврдолинијаши често не виде да су очигледно мањина не само у европским оквирима већ и у светском хришћанству, пре свега према својој браћи и сестрама хришћанима, које одбацују јер су етнички различити или не-европски.

Њихово снажно одбацивање Другог ватиканског концила и повратак у идеализовану прошлост носи са собом још једну претњу: непознавање историје. Политички владари су понекад у свој својој искрености намеравали заштитити цркву, али је далеко чешће да су то радили уз наношење духовне штете и опасност за црквено преживљавање. Одбијање учења из историје изгледа као проблем за цркву сада, баш као што је то био 1962. Морамо признати да глобални поремећаји садашњег доба директно изазивају неке од претпоставки Ватикана 2 и других црквених докумената разних деноминација. На пример, кад се у саборским документима расправља о насиљу, они се никада не односе на верско насиље. У том смислу, хришћанске цркве користе радикалну реконтекстуализацију. У супротном, испада како су у прошлости сви били за пуни успех хришћанске идеје и живот и за правилну верску слободу. Нарочито је то видљиво у појединим деловима света, где је хришћанство некада била једина или барем главна религија, али је сада мањинска, па теже обнови идеализованог хришћанства.

Враћање у средњи век није само практична немогућност - особито на "глобалном југу" где се хришћанство сада повећава. Такође је то, и не мање важно, теолошка немогућност. Хришћанска теологија у двадесетом веку није била првенствено повратак средњовековним изворима, па чак ни црквеним оцима; то је пре свега повратак на пример самога Исуса. Да би тај пример озбиљно био прихваћен потребно се одупрети било каквом наметању хришћанства. Хришћанство је често оставило поединцу премало простора за самоодређење - премало избора, на пример, о томе хоће ли се и с киме оженити. Пречесто се претпостављало да су најважније одлуке о животу особе биле најприкладније за њега од стране породице, заједнице, цркве или државе. Ту се онда морамо питати - чему служе речи црквених отаца као што је Свети Пахомије (оснивач ценобитског монаштва) који каже: ''Ако смо Храмови Божији, Божија реч ће пребивати у нама и поучавати нас изнутра'', или кад Исак Сиријац говори: ''Тежи за тиме да уђеш у ризницу, то јест у своју унтрашњост, и ту ћеш открити небеску ризницу, јер то је једна те иста ризница''. Ово није позив на радикалну атомизацију и индивидуализацију друштва, већ позив на духовност истинског Христовог примера, а не лицемерство скривено иза закона. Уосталом, сам Свети Павле говори у Посланици Галаћанима: ''Оно што желим рећи је ово: док је наследник дете, не разликује се од роба иако је власник свега. Под надзором је чувара и управитеља до времена које је одредио његов отац. На исти смо начин и ми, док смо били деца, робовали бескорисним правилима овога света. Али кад је наступило право време за то, Бог је послао свога Сина којег је родила жена и који је био подложан Закону, како би Син могао откупити оне који су под Законом и учинити их својом децом''. Другим речима, једини Закон јесте онај који налазимо у примеру Исуса Христа и афективном доживљају Бога у својој унутрашњости.

Хришћански учењаци су такође пружили теолошку подлогу за ратове религије, разлог који је сада очигледно непомирљив с хришћанским учењем. Коначно, хришћанство се ослањало на идентификацију католицизма с европском цивилизацијом. Али нико не мора бити верник европљанин па да буде католик, нити католик па да буде европски верник; чињеница која постаје очигледнија сваком минулом годином. Онај придев ''римо-'' више није битно обележје католичког хришћанства - ако је икада било. Теологија Ватикана 2 указује на Царство Божије, а не на цркву заштићену политичком, уставном, друштвеном или културном установом. То је све очигледније и у православљу, а традиција је наше Ортодоксне старокатоличке цркве управо борба против таквог облика државно спонзорисаног клерикализма.

Нема сумње да хришћанство и даље треба да постави политичку теологију која може решавати световност, опасности популизма, неједнакости, климатских промена и трансхуманизма, међу осталим прећутним питањима. Потребна је нова теологија општег добра која је примерена проблемима и могућностима нашег времена. То је тешко постићи у оживљавању претходног хришћанства, односно примене таквог прошлог развоја Цркве. Стара Црква је дала у својим саборима засаде и догме наше свете вере, а на нама је да их спроведемо у дело упркос свим препрекама и искушењима. Јер то је, најзад, право хришћанство и живљење Христове керигме.

(аутор: влч. Ведран Обућина, политиколог)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

01.07.2018., број 124 - Листић "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Драга браћо и сестре,

свет Запада, а посебно Европа запали су у раздобље својеврсне верске апатичности услед снажне атеизације друштва. У постконцилијарној цркви је дошло до слабљења монаштва, с обзиром на то да је Други ватикански концил више говорио о месту религијских редова унутар институционалне цркве него о њиховој специфичној улози, особито након што су многе друштвене услуге преузеле секуларне политичке власти. Нови покрети, пре свега они католички као што су Заједништво и ослобођење, Опус Деи, Сант’Егидио и Покрет фоколара, означавају доба у којем хришћански лаици преузимају улоге некадашњих верских редова, због чега их католички клир позива на учешће у целој цркви како би превладала доминација клерикалног система.

У том се огледа црквени изазов спрам плурализма, особито у виду односа према либерализму, односа цркве и друштва као и редефинисање хришћанства у синодалном процесу. Наследство константиновске цркве, односно теолошко-политичког модела односа између политичке и религијске моћи у облику савеза религијског и политичког (као што је православна симфонија), средиште је расправе у којој Црква данас одбацује константиновску традицију, али не у смислу претворбе у технократску организацију (јер Црква себе и даље види као последњи бастион против уништења државе благостања, против турбо капитализма и радикалне индивидуализације људског живота).

Сложеност овог новог доба навела је неке црквене заједнице на противлибералне ставове. Нови противлиберализам произлази из старог искушења: носталгије. Противници тренутног либералног демократског система имају сан о новом хришћанству који ће вратити цркву на положај службене доминације коју спроводи држава. Они су алергични на плурализам, особито културни и верски. Постоји нешто тога и у програму Доналда Трампа и десничарским владама сада на власти у нпр. Италији, Аустрији, Мађарској и Пољској, као и у Баварској. Недавни сусрет кардинала Рејмонда Буркеа и новог италијанског министра унутрашњих послова Матеа Салвинија, говори о том усаглашавању. Салвини је познат не само због претњи неуставне репресије полицијских и државних права на мигранте у Италији, већ и због тога што је Бенедикт 16. још увек његов једини папа... /наставак текста биће објављен наредне недеље/ (аутор: влч. Ведран Обућина, политиколог)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

На полугодишњем нивоу ћемо објављивати архиву "Доминисиане" за претходних шест месеци: на крају децембра и на крају јуна. Можете их преузети на следећим линковима (коришћење дозвољено у некомерцијалне сврхе):

2018. - Dominisiana - 1/2
2017. - Dominisiana - 2/2
2017. - Dominisiana - 1/2
2016. - Dominisiana - 2/2
2016. - Dominisiana - 1/2
2015. - Dominisiana

СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ - О СНАЗИ МОЛИТВЕ

"Свако добро дело које се чини из љубави према Христу доноси благодат Духа Светог. Ипак молитвом се то најлкше постиже, јер она је оруђе којим увек располажемо. Може бити да ти хоћеш да идеш у цркву, али у твојој околини нема цркве; или хоћеш да уделиш сиромаху, али га не твоме путу не сретнеш; или хоћеш да будеш непорочан, али твоја наклоност и твоја слабост пред замкама непријатеља учине да не нађеш у себи потребну снагу.

Зато је молитва увек и за сваког могућа: за богатог и сиромашног, за ученог и простог, за јаког и слабог, за праведног и грешног. Сила молитве је бескрајна и више од свега другог она нам доноси благодат Духа Божијег. Молитва нас оспособљава да можемо да говоримо са милостивим и животодавним Господом.

Али ми треба да се молимо до оног момента кад Господ кроз своју благодат у нас сиђе. Кад је он у нама, молитва мора да пресане јер је испуњена. ''Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи душе наше.'' Сад нас он учи даље шта треба да радимо.

Твоја цела наука се у томе састоји; стога усредсреди сву своју пажњу на то. Одлазећи или долазећи, седећи или стојећи, на послу или у цркви, увек трeба твоје усне да понављају: ''Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног.''

Са овом молитвом у срцу ти ћеш наћи унутрашњи мир и чистоту душе и тела. Кад ову молитву почнеш, сабери све унутрашње снаге духа и повежи их са моћима срца и истрај пажљиво док Господ не загреје твоје срце својом благодаћу и са тобом се у једном једином духу сједини. Тада ће унутрашња молитва постати извор воде живе, која непрестано тече и тебе непрестано храни и оживљава."