LISTIĆ STAROKATOLIČKOG VIKARIJATA
"D O M I N I S I A N A"
u čast nadbiskupa Marka Antuna de Dominisa,
primasa Dalmacije, velikog teologa,
fizičara i astronoma (1560. - 1624.)

14.10.2018., broj 135 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

kada govorimo o celibatu u Crkvi, moramo znati da je obavezni celibat kao zahtev za sveštenike na zapadu uveden od 12. veka. Kroz ljudsku istoriju je bilo i muškaraca i žena raznih religijskih pripadnosti koji su živeli u celibatu iz razloga što su smatrali da zlo potiče iz materije (materijalne supstancije) pa je posledično i sve telesno nečisto (zlo), a time je i svaki telesni kontakt ulaz u ''sumnjivo područje'' odnosno nešto zlo.

Kako na celibat gledaju ''originalni dokumenti'', odnosno Sveto pismo? Sveto pismo nam govori da je brak Božiji dar, da je on dobar u očima Gospodnjim i nije prepreka za duhovno uzvišen kontakt sa Bogom (npr: Post 1, 26-28.31; 2,18. 22-24; Izr 5, 18-19). Apostoli su bili oženjeni ljudi (npr: Mt 8, 14; Dj 21, 8-9; 1 Kor 9, 5). Čak i apostol Pavle daje Timoteju uputstva u tom smeru, u pogledu postavljanja budućih nadglednika (biskupa) kao što vidimo u 1 Tim 3, 2. Prema tome, ne postoje ama baš nikakve naznake da bi iz nekog razloga bilo neprikladno da klirik bude oženjen. Ono što Pavle sugeriše jeste da klirik treba imati samo jednu ženu, odnosno da izbegava poligamiju. Jasno je, stoga, da Jevanđelje nigde ne zabranjuje ženidbu. Takođe, Sveto pismo ne negira niti odluku na celibat kao rezultat slobodne volje: Mt 19, 12; 1 Kor 7, 7-8. Prema tome, svaki čovek slobodan je samoinicijativno odlučiti se za jedno ili za drugo.

U prvom milenijumu Crkve bilo je i oženjenih i neoženjenih klirika. Do obaveznog celibata je došlo kroz vekove nakon Hristovog vremena, pod uticajem mešavine paganske filozofije koju su sve više prihvatali. Tako je vremenom celibat postao obavezan za službenike nekih crkava. Apostol Pavle ima jasan stav o tome: "A sve to pod uticajem himbe lažljivaca otupele savesti koji zabranjuju ženiti se..." (1 Tim 4, 2-3). Na žalost, rezultat prisilnog celibata stvorio je mnoge muškarce i žene koji žive dvostrukim životom i čiji je život upropašćen, jer postoji na hiljade dece kojih su se odrekli njihovi zaređeni očevi koji zbog toga (i deca i očevi) naravno i pate.

Brak je blagoslov Božiji. Nametnuti celibat pokazao se štetnim u duhovnom pogledu, a u mnogim slučajevima i preduslovom za devijantna seksualna ponašanja. Međutim, nasuprot tome, svojevoljni i nenametnuti celibat legitiman je i koristan izbor osobe.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre,

veliki problem u ljudskom životu događa se kada mislimo da posedujemo stvari i ne shvatamo da te stvari ustvari poseduju nas. Vezanost na materijalno uvlači se čoveku pod kožu polako i postepeno, te ga može okupirati do te mere da je čoveku jako teško odupreti se tom uticaju. A kada je materijalno na prvom mestu, onda to materijalno postaje čoveku Bog.

Uvek moramo voditi računa o tome da Hristos Gospod, kada se nekome obraća, onda mu se obraća na način da vidi u dubinu njegovog srca i dobro zna šta taj pojedinac (ili skupina) misli, drži i veruje. U tom smislu i upit koju je on uputio mladiću u Jevanđelju beše za tog mladića i namenjena, jer je mladićeva vezanost za materijalno bila prevelika.

Naša domovina nije na ovom svetu, odnosno nije ovaj svet, tu smo samo prolazno. Međutim, upravo materijalna bogatstva koja su shvaćena i prihvaćena na pogrešan način, čine da je čoveku teško otići sa ovoga sveta (teško mu je i umreti) jer ga vežu materijalne stvari. Kada znamo da je naša domovina na Nebesima, i da Hristos suštinski na to upućuje, onda stvari postaju jasnije.

Ljudi su skloni kroz bogatstvo bolesno se vezati uz svet, na taj način otežati sebi život i onesposobiti se za istinske vrednosti. Nije bogatstvo samo po sebi nešto loše, upravo suprotno, ono je izraz blagoslova Božijeg: "Avraam je bio veoma bogat stokom, srebrom i zlatom" (Post 13, 2). Ali bogatstvo je kamen spoticanja za one podložne pohlepi, uostalom kao i svaka druga mana na koju je čovek privezan. Molimo Gospoda da nam podari neprivezanost za materijalno, kako bismo bili sposobni shvatiti istinsku vrednost koja je samo u Bogu.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------


07.10.2018., broj 134 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

"Mnogi sveštenici zasigurno se pitaju kako održati relevantnu kongregaciju koja dolazi redovno na bogosluženja, idealno više od tri puta godišnje za velike hrišćanske prazike. S tim u vezi, treba li potraga za relevantnošću i brojevima imati prednost pred tradicijom i kako ta potraga može uticati na sam smisao Crkve?

Verske vođe, ne samo u hrišćanstvu, prečesto se okreću prihvatanju modernog pristupa bogosluženju, koje ima oznaku duhovnog zdravlja, pa čak i konzumerizma. Ovakvo delovanje se može osobito videti u gotovo univerzalnom prihvatanju retorike samopouzdanja, pri čemu se vernici osećaju dobro nakon što napuste crkveni prostor. Ujedno se i duhovnici suočavaju sa željama vernika, osobito onih mlađih, koji traže razgovore o ličnom Bogu koji ima veliki interes o svakom obliku ljudskih pitanja, a ne o tradicionalnom Bogu koji pruža milost svim ljudima. Hristos se tako uvek pojavljuje kao Onaj koji donosi ljubav, sreću i oprost svima. Zar smo zaboravili reči vlastitog Verovanja, koje ponavljamo na svakoj Svetoj evharistiji: „…i opet će doći sa slavom, suditi živima i mrtvima“. Svakoga od nas čeka sud. Svakako pitanje za zamisliti se, a ne tražiti bezbrižnost i sreću nakon evharistijskog slavlja. Nedavno sam u razgovoru s nekolicinom vernika pomenuo kako bi svaka kuća ili radni sto trebao imati jednu maketu ljudske lobanje, kao podsetnik na smrt. Podsetnik na smrt ne služi opomeni za jedan dan kada ćemo napustiti ovaj svet: to je podsetnik koji nam svakog dana govori da smo bliži smrti. Drugim rečima, odumiremo svakog dana u fizičkom smislu. A od očaja pred tim nas spasava naša vera. To svakako nije misao koju žele prihvatiti oni koji se samoidentifikuju kao „duhovni, ali ne religiozni“.

Živimo u krajnje solipsističkom dobu, okorelom u kratkim sposobnostima održavanja pažnje i trenutnom donošenju odluka. Sveštenici bi se morali suočiti s tom stvarnošću. Jedna od najmoćnijih stvari verske tradicije jeste podsjetnik na našu malenost u svemiru. Učestvovanjem u obredima starim vekovima može nas razrešiti tih solipsističkih briga svakodnevice. Teraju nas na usporavanje i razmišljanje ne samo o tome šta radimo, već zašto to radimo. Povratak tradicionalnim vidovima bogosluženja kao što su molitve i muzika, umesto ponekad prečestih savremenih pesama i modernih instrumentalnih pratnji, često ima svoj terapeutski učinak za dušu u vidu tradicionalne kontemplacije. Napori za „modernizacijom“ hrišćanskog bogosluženja temelji se na trajnoj predrasudi, pretežno među mlađim generacijama, kako su sveštenici neopušteni i deluju u legalnim i hladnim institucijama koje više nemaju privlačnost. Međutim, sveštenici nisu ovde da tretiraju vernike kao terapeutske pacijente ili kao konzumente koji traže svoju dozu samouverenosti i sreće, već su tu da pomognu vernicima u oblikovanju njihovog odnosa sa Bogom.

Ironija našeg doba jeste da izbegavamo pričati o grehu, ali smo utopljeni u osuđivanje. Posebno je to vidljivo na društvenim medijima, s obzirom da više ne možemo normalno komunicirati licem u lice. Umesto toga, Crkva traži od vernika da propitaju vlastite ljudske slabosti i uticaj njihovog delovanja na druge tokom godine. Po mome iskustvu, kao kratkotrajnog sveštenika, mlađe generacije su osobito gladne razgovora o smislu i posedicama njihovih ličnih interakcija. Ohrabrivanje takvih razgovora u crkvi, unutar konteksta tradicionalnog bogosluženja, ne umanjuje učinak vere – upravo suprotno! Takođe je greška imati predrasude da su mlađe generacije protivne tradicionalnom bogosluženju. Korak napred nije u insistiranju ili očuvanju tradicije kao potpuno statičnoj stvari niti konzumeristički se odnositi prema vernicima. Put napred jeste u obrazovanju i aktivnom nastojanju razumevanja svoje verske tradicije i stvaranje mogućnosti za učenje o tradiciji i razlozima zašto ih trebamo očuvati."


o. Vedran Obućina
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

30.09.2018., broj 133 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

"Sve više sveštenika, mahom Rimokatoličke crkve, dolazi na naslovne strane medija zbog svojih seksualnih i finansijskih skandala. S time je sve teže shvatiti reči našeg Verovanja koje na kraju kažu: ''Verujem u jednu svetu, sabornu (katoličansku) i apostolsku Crkvu''. Gledajući na ove skandale, teško je složiti se s Verovanjem. Međutim, treba uvek razlikovati sveštenike, grešne ljude, od Crkve kao zajednice vernih. Crkva je, kako nam otkriva Jevanđelje, sveta u svom nastanku, cilju, načinu rada i plodovima koje donosi.

Prvo, Crkva je sveta u svom poreklu. U Jevanđelju Isus objašnjava svoju misiju zapanjujućim rečima: "Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tela Sina Čovečijeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi!" (Jv 6, 53). Isus je došao iz Vitlejema, grada čije ime znači "kuća hleba". Promenio je vodu u vino kao svoje prvo čudo i množio hlebove kao jedino čudo koje se pripovedalo u svakom Jevanđelju. Najavljuje Evharistiju kao krajnji ispit svojih učenika, nakon čega su mnogi napustili njega i odlučili ga izdati. Utemeljio je Evharistiju kao svoj poslednji čin pre svoje muke i smrti. Njegov bok je prolio krv na krstu, a nakon što je ustao iz mrtvih, upoznao je svoje učenike na putu, razlomio hleb sa njima i onda nestao, ostavivši svoju pravu prisutnost u Evharistiji. Evharistija je jednako važna za život Crkve kao i za osnivače. Crkva izvlači svoj život iz Evharistije. Ovo je prvi razlog zašto je Crkva sveta: jer je počela iz srca Isusa Hrista, dopirući do sveta kojem daje svoje telo i krv.

Drugo, Crkva je sveta u svojoj svrsi. "Ko jede telo moje i pije krv moju, ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan", kaže Isus (Jv 6, 54). Svrha Crkve je osveštenje duša. To vredi i za Crkvu, iako je sastavljena isključivo od grešnika (osim Marije). Crkva postoji kako bi postigla ono što pronalazimo u Drugoj poslanici Efežanima: "Razmotrite pomno kako živite! Ne kao ludi, nego kao mudri! Iskupljujte vreme jer dani su zli! Zato ne budite nerazumni, nego shvatite šta je volja Gospodnja! I ne opijajte se vinom u kojem je razuzdanost, nego – punite se Duhom! Razgovarajte među sobom psalmima, hvalospevima i duhovnim pesmama! Pevajte i slavite Gospoda u svom srcu! Uvek i za sve zahvaljujte Bogu i Ocu u imenu Gospoda našeg Isusa Hrista!“ (Ef 5, 15-20). Čitava svrha Crkve je da reformiše grešnike i ozdravlja žrtve greha. Za svakog grabežljivca koji je Crkvu koristio za grešne svrhe, postoje hiljade duhovnih iscelitelja koje sam Hristos koristi da bi nam preko Crkve oprostio, obnovio nas i osvežio.

Treće, Crkva je sveta u sredstvima koja koristi. Primarni način na koji nas Hristos osvećuje u Crkvi je kroz sakramente, osobito ispovest i Evharistiju. Krajnji praznik Crkve je Evharistija, gde primamo samog Isusa Hrista u konačnom sakramentu, koji ima moć da nas promeni. "Jer moje je telo istinska hrana, a moja krv je istinsko piće", kaže Isus.

Četvrto, Crkva je sveta u svojim plodovima. Glavni "plodovi" Crkve su njeni svetitelji – bili oni kanonizovani ili ne.

Crkva je sveta u svom poreklu, svojoj svrsi, svojim sredstvima i plodovima - i može biti sveta u svakom našem životu iz ista četiri razloga, počevši od ove nedjelje u Crkvi putem pričesti."


o. Vedran Obućina
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

26.08.2018., broj 132 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

nagoveštaj i dolazak smrti često se ostvaruje uz određena upozorenja. Onima koji ''jezik smrti'' poznaju, određeni događaji mogu ukazati na nešto što nosi istu poruku kao natpis: ''Opasnost – ulaz zabranjen.'' Ljudi su od pamtiveka poznavali znakovni jezik smrti, štaviše takve su znakove uvek i tražili, posebno u trenucima predstojeće opasnosti ili stradanja. Upozoravajući znakovi smrti mogu biti događaji, pojave ili incidenti, no češće se manifestuju kao neki unutarnji osećaj, osveštenost ili znak.

Kada je reč o spoljašnjm znakovima, najviše nam govori njihov opšti karakter i koincidencija kojom se naizgled nevažni događaji počnu usklađivati. Gledamo li na njih pojedinačno, svaki taj sitni događaj može nam se činiti beznačajnim. Međutim, kada se događa češće i redovno, te sitnice se sabiraju i jedino što možemo zaključiti jeste da je taj neki proces krenuo pogrešno.

Kada se to dogodi, možemo pokušati promeniti tok događaja ili se povući. Npr. kada se loši događaji (znakovi) počnu ređati u velikom broju u kratkom vremenskom razdoblju jedan iza drugoga, tada treba dobro razmisliti o toku stvari i treba se zabrinuti. Celi niz neugodnih ''sitnica'' koje se odvijaju po nekoj svojoj logici mogu nam govoriti: ''Ne idite dalje – stanite i vratite se.'' U mnogim slučajevima se pokazalo da je bilo više nego korisno određene radnje, putovanja i sl. prekinuti ukoliko se stvari odvijaju tim smerom. Važno je, stoga, pogotovo u takvim okolnostima, obratiti se Bogu kroz molitvu kako bismo imali nebesku zaštitu, ali u isto vreme i prekinuti određenu reakciju koja je vrlo moguće bila pokrenuta.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre,

kaže Gospod: ''A ipak, ima ih među vama koji ne veruju.'' Način na koji ova rečenica može biti shvaćena, kako kroz istoriju hrišćanstva tako i uopšteno, kroz istoriju religija, uistinu može biti tragičan. Nisu li premnogi ratovi najgore vrste vođeni u ime ''Boga'' i ''vere''? Nije li se proganjalo, mučilo i ubijalo ''nevernike'' – one koji ne veruju po određenom obrascu i pravilu; koji izlaze i okvira: milimetar ili dva, možda i centimetar – takvog odmah treba pogubiti. Nisu li se činila dela koja veze nemaju sa Bogom koji je ljubav?

Jesu, a to se događa i danas – bilo otvoreno bilo pritajeno. I šta onda određeni narod ili grupacija ima od takve vere? Nema ništa osim pojačanog osećaja grupisanja unutar naroda ili grupe. Sve je to u suprotnosti sa Hristovom voljom i objavom Boga ljubavi, oproštenja i otkupljenja koji sve to ostvaruje u svome Sinu.

Da li je čovečanstvo uopšte shvatilo poruku Božije ljubavi? Nije. Šta ostaje? Ostaju male grupe u svim narodima, grupe onih koji veruju i žive ono šta Božija ljubav u njima nalaže.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

19.08.2018., broj 131 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

U Božijoj svemoći, Presvetom Trojstvu više ništa ljudsko nije strano: božanstvo se spustilo u sam bezdan ljudske bede i užasa. Bog se nije izložio samo smrti, nego bezdanu udaljenosti od Boga, koji mnogi biblijski tekstovi nazivaju ''paklom''. Tu činjenicu tradicija izražava govoreći o Isusovom silasku u pakao.

Možemo sažeti i reći: Na krstu se otkriva pakao, otkriva se da Bogu čak ni pakao nije stran, da Bog zbog pakla pati, da Bog izlaže božanski život toj patnji. I upravo u tom kontekstu Večera Gospodnja (Evharistija) objavljuje ''smrt Gospodnju'' i izgubljenost sveta, noć napuštenosti od Boga, ali i Božiju snagu koja je jedina pomogla i koja jedina može pomoći. Iz te situacije potpune bezizlaznosti i beznađa ljude je oslobodila prisutnost Vaskrsloga.

Shvatamo da je punina Hristove prisutnosti u Evharistiji usredsređena na razlomljeni, rastrgani, podeljeni i predani hleb, na prolivenu krv, na noć izdaje i preteću prisutnost izdajice, na Hristov krst sa svim njegovim teskobnim značenjima, na jedan čitav bezdan smrti i tuge, krivice i sramote, ozbiljnosti i strave kroz koju je prošao Spasitelj za nas i naše spasenje: ''Ovo je hleb koji je sa neba sišao, ne kao onaj koji jedoše očevi i pomreše. Ko jede ovaj hleb, živeće u vekove."
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre,

Crkva je sveta u svom poreklu. Isus objašnjava svoju misiju zapanjujućim rečima: "Zaista, zaista, kažem vam: ako ne jedete tela Sina Čovečijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi!" (Jv 6, 53). Isus je došao iz Vitlejema, grada čije ime znači "kuća hleba". Promenio je vodu u vino kao svoje prvo čudo i množio hlebove kao jedino čudo koje se pripovedalo u svakom Jevanđelju. Najavljuje Evharistiju kao krajnji ispit svojih učenika, nakon čega su mnogi napustili njega i odlučili ga izdati.

Utemeljio je Evharistiju kao svoj poslednji čin pre svoje muke i smrti. Njegov je bok prolio krv na krstu, a nakon što je ustao iz mrtvih, upoznao je svoje učenike na putu, razlomio hleb sa njima i onda nestao, ostavivši svoju pravu prisutnost u Evharistiji.

Evharistija je jednako važna za život Crkve kao i za osnivače. Crkva izvlači svoj život iz Evharistije.Ovo je prvi razlog zašto je Crkva sveta: jer je počela iz srca Isusa Hrista, dopirući do sveta kojem daje svoje telo i krv.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

12.08.2018., broj 130 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

Isus Hristos donosi nam posebnu vrstu mira: to je mir u kojem prihvataš samoga sebe onakvim kakvim te je Bog stvorio; mir u kojem poznaješ sebe onako kako te Bog poznaje; mir u kojem voliš sebe onako kako te voli Bog. Hristos donosi sasvim osobeni mir u kojem jesi svoj onoliko koliko je On Onaj koji Jeste.

Objavljujmo Jevanđelje svetu, pronosimo Radosnu vest bez obzira na indiferentizam ljudi našega vremena. Ali ne zaboravimo da se biserje ne baca pred svinje: procenimo i odvagnimo. Ako i uđemo u staju, ipak ne moramo razgovarati sa magarcima.

Oni koji su dostojni Reči - već će pronaći put do nje.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre,

šta se to nalazi u ljudskoj naravi da čovek teško poveruje čak i kada vidi čuda? Naime, u Isusovo vreme su mnogi gledali čudesa koja je on činio. Pa ipak, nisu bili zadovoljni, zapravo, bili su nezadovoljni jer je on tako ''običan'' a čini čudesa. Isus im je izgledao previše prosečan, previše običan: poznavali su mu oca Josifa i mater Njegovu.

U njihovim je glavama bilo nezamislivo da se Svemogući Bog (YHWH), Onaj koji je Mojsiju progovorio iz gorućeg grma, objavljuje u Hristu kao Sinu. I ta površnost ih je stajala obraćenja.

Draga braćo i sestre, prenimo se i ne dopustimo da i mi zatopimo naša čula za spoznaju Boga zbog nečije ''običnosti'', jer kako vidimo, Bog baš iz te ''običnosti'' progovara na najizvrsniji način. Nije li najbolji dokaz za to sam Hristos: sin Josifov.

Budimo pre svega duhovno vrlo, vrlo ponizni, jer samo je to preduslov da nam se Božija mudrost da da je vidimo. Dopustimo Bogu da nam pomogne da otvorimo kapke našega duha koje stežemo na vlastitu propast – pustimo da govori Bog a ne mi.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

05.08.2018., broj 129 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

nikada više deklarisanih vernika nego danas, a nikada manje žive vere. Nikada se više nije pisalo o hrišćanskoj ljubavi, a nikada manje milosrđa nije bilo. Vera je postala ulaznica za neka društvena događanja i borba za mesto među viđenima.

Umesto u hrišćanskom darivanju sebe za druge, vera se pretvorila u samoreklamiranje pred javnošću. Fariseji i licemeri danas se kite hrišćanskom etiketom i redovno se ukazuju u prvim redovima do oltara. Sve samo radi ispunjavanja svoga ega u ovom dobu ispražnjenosti od suštine. A u duši su prazni, jalovi, ljubomorni i jadni.

Ljude možete prevariti nekim spoljnim obeležjima: krst oko vrata, političko-versko-vojno paradiranje; pompozan dolazak pred crkvu... sve je to uzalud kada je začepljen onaj glavni kanal koji vodi direktno do Boga. Šta je vera današnjice? To je prodaja Boga za svoju slavu.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre,

mnoge stvari u svakodnevnom životu mogu nas omesti u sagledavanju istine. Isus nas stoga upućuje na uočavanje onoga što je bitno: ''Ja sam hleb života. Ko dolazi k meni, neće ogladneti; ko veruje u mene, neće ožedneti nikada.'' Po Hristu Isusu, posredniku između Boga i ljudi, mi se vraćamo kući - Ocu.

Shvatiti da je Hristos taj most preko kojeg prelaze svi oni koji se spasavaju, znači nadići bilo kakvo koristoljublje: ''...Tražite me, ali ne stoga što videste znamenja, nego stoga što ste jeli od onih hlebova i nasitili se.''

Shvatiti dubinu Hristovog poslanja znači biti zagledan u dubinu tajne, one i onakve tajne koje se ne otkriva naduvanima, nego malenima - poniznima u duhu, u srcu.

Možemo zamisliti težinu Hristove misije u kojoj se on susreće sa ljudima koji gledaju a ne vide - slušaju a ne čuju, upravo onakvima kakve susrećemo u današnjim političko-versko-vojnim paradiranjima.

Ne dopustimo da se taj cirkus dogodi i nama: ostanimo zagledani u Hrista poniznog duha, svesni potrebe Božije milosti prema nama, one milosti koja nam je data u Hristu Isusu.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

29.07.2018., broj 128 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

život ljudski je traženje, poput nautičara. Ulaz u svet, rođenje i odrastanje, može biti nalik ulazu u prostor bez smerova, u kojem treba pronaći smer i shvatiti nedorečenost. Ne poći na drugo mesto, nego biti drugde. Uočiti da Smisao zaista postoji, ali na neki drugi, drugačiji način, kako ne slutimo i ne mislimo i kako uopšte ne znamo zamisliti. Smisao koji je Osoba. Za naslutiti to, potrebno je odvezati veziljke navika, podići bokobrane šablona, smotati konopce uskogrudnosti, uvući skale, sve što nas veže sa obalom.

Možda smo još sposobni pokrenuti ishabani dizel motor ispod čeonog režnja, ako se nađe u njemu goriva, pa zatim odlučno pokrenuti i okrenuti brod. Isploviti iz luke na tamnu pučinu. Bez pristajanja! Spustiti zastavu i sve šarene plamence, čak i one nedužne trepetiljke na jedru, koje služe njegovom trimanju, da bi se bolje jedrilo. Pogasiti sva signalna svetla, položajna i plovna. Uroniti u prostor u kojem se nebo i more sjedinjuju u mraku ništavila, bez sekstanta, bez navigacionih uređaja. Uploviti u beskraj tame, bez smerova. Baciti u nju drhtavu busolu, vetrokaz, vetromer, starilog s brzinomerom i dubinomerom.

Tamo negde na pučini, bez azimuta i koordinata, moguće je naći ono ''drugde'', tamo odakle se ne vidi više nikakvo kopno i nikakvo svetlo osim nedohvatnih i nestvarnih danteovskih zvezda, gde više nije potreban sav taj nautičarski rekvizitorijum. Boga je moguće naslutiti u amorfnoj i primordijalnoj bezobličnoj stvarnosti, gde nema oblika i površi, gde je pustinja jedini vidokrug, kako su govorili drevni monasi pustinjaci, a pustinja je poput okeana zaustavljenog u vremenu večnosti.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre,

kako je lepo biti kod proroka koji daje besplatno jesti i piti – to je bila prva misao koja je sinula većini ljudi koji se nasitiše od hrane koju je Gospod umnožio svojim čudom na gori. Odatle i njihove reči: ''Ovo je uistinu Prorok koji treba doći na svet!'' Kud ćeš boljeg kralja od takvog kralja!

Velika većina nije shvatila suštinu Hristovog poslanja, nego su se zaustavili na površini, na čisto materijalnom i interesnom spektru života. Ali nije li tako i danas? Mnoge horde hrle tamo gde misle da imaju interesa. Manjina je ona koja je prepoznala Hristovo božansko poslanje i Njegovo je čudotvorstvo posmatrala u tom kontekstu.

Potvrda ovakvog razmišljanja je upravo Isusova reakcija: ''Kad Isus spozna da nameravaju doći, pograbiti ga i zacariti, povuče se ponovno u goru, posve sam.'' On dakle beži, povlači se u osamu gde ulazi u miru u zajedništvo sa nebeskim Ocem. Sve ovo mora nas usmeriti na pogled ''iza'', mora naš um izoštriti da oštroumno razaznaje suštinu koja je skrivena površnom oku koristoljublja. To je naravno moguće samo uz blagoslov Svetoga Duha. Zaći u misteriju Hrista - znači gledati očima duha, ne očima tela.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

22.07.2018., broj 127 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

Bog je svakako milosrdan i dobar, ali prema kome? Uvek prema onima koji ga se boje: ''Od kolena do kolena dobrota je njegova, nad onima koji se njega boje. Iskaza snagu mišice svoje, rasprši oholosti umišljene.'' (Lk 1, 50-51). To znači da Njegova ljubav ostaje sa onima koji se uzdaju u Njega, koji ga bezrezervno vole i uzdaju se u Njega koji je jedini originalni izvor života.

Njegova ljubav prema nama znači i naše ispitivanje sa Njegove strane. Niko nas neće tako iskušati u životu kao što će nas iskušati Bog, u to budimo sigurni. Što smo mu bliže to smo iskušavaniji: ''Jer koga Gospod ljubi, onoga i stegom odgaja, šiba sina koga voli'' (Heb 12, 6). To šibanje ne znači ništa drugo nego naše stavljanje u takve životne kontekste i situacije, u kojima se očekuje da odgovorimo na njih onako kako je Boga dostojno. To je način na koji se Gospod odnosi prema stvorenju u njegovoj duhovnoj evoluciji, u njegovom rastu u Gospodu. Taj obrazac je vidljiv kroz sv. Pismo.

Svi mi padamo, neki više neki manje, ali dokle god pružamo ruku Gospodu da nas izvuče iz kaljuge, znači da smo na dobrom putu jer sarađujemo s Milošću. Draga braćo i sestre, ''kroz mnoge nam je nevolje ući u kraljevstvo Božije'' (up. DAp 14, 22). Međutim, znamo da idemo jedinom ispravnom, svetom i večnom cilju, smislu i svrsi postojanja, otkupljenja i oboženja.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Čitanje svetog Jevanđelja po Marku

U ono vreme: "Apostoli se skupiše oko Isusa i izvestiše ga o svemu što su činili i naučavali. I reče im: ''Hajdete i vi u osamu na samotno mesto, i otpočinite malo.'' Jer mnogo je sveta dolazilo i odlazilo pa nisu imali kada ni jesti. Otploviše dakle lađom na samotno mesto, u osamu. No kada su odlazili, mnogi ih videše i prepoznaše, te se pešice iz svih gradova strčaše onamo i pretekoše ih. Kad iziđe Isus, vide silan sviet i sažali mu se jer behu kao ovce bez pastira, te ih stane poučavati u mnogočemu."

Reč je Gospodnja

Razmišljanje uz Jevanđelje

Draga braćo i sestre,
''silan svet beše kao ovce bez pastira, te se Isus nad njime sažalio i stade ih poučavati''. Nisu li mnoge današnje ''crkve'', koje se pozivaju na Sveto pismo a rade suprotno Pismu, jednako ovce bez pastira, iako imaju formalnu hijerarhiju? Kada samo zavirimo u neke zaista neznabožačke prakse koje su se uvukle u mnoge crkve, odmah ćemo jasno zapaziti dubinu greha i grešnosti, zapravo izgubljenosti, nevere. Deo te manifestacije vidljiv je i u blagoslovu istopolnih parova. Oni koji su krenuli tom stranputicom morali bi se pokajati pred Hristom: ''Opomeni se otkuda si pao, i pokaj se....'' (Otk 2, 5). Bez Hrista Isusa, te takozvane ''crkve'' nisu ništa drugo nego ''sinagoga Satanina'' (Otk 2, 9). Jedini izlaz iz greha je pokajanje: ''obrati se dakle'' (Otk 2,16), to vredi za svaki greh. ''Spomeni se, dakle, kako si primio Reč (Svetu Predaju Istine) i poslušao, tako je i čuvaj – i obrati se (Otk 3, 3). Držimo se Svete Predaje Istine, onakve kakva izvorno jeste, kako bismo poučavali svet da je pravi Pastir Hristos, te da se obrati od idola kojim su Krista zamijenili.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

15.07.2018., broj 126 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

Nikada nije bilo lako biti istinski objavitelj. Plod radosti objavitelja kao i onih koji prihvataju objavu jeste velika radost zbog širenja Kraljevstva Božijeg, a koje se ogleda u ozdravljenju ljudske duše i tela: ''mnoge su nemoćnike mazali uljem i oni su ozdravljali''. Kraljevstvo Božije i danas čeka na one koji će se odazvati u službu njegovog širenja po celom svetu! Na to se odvažuju samo istinski vitezovi duha.

Dolazak objavitelja Sina Božijeg u naše živote od izuzetne je važnosti, jer pomoću njihove objave mi shvatamo veličinu poniženja Sina Božijeg za naše spasenje. U celom tom procesu, naravno, učestvuje sila Svetoga Duha, sila koja struji i koju će osetiti u svome srcu oni koji se otvore reči objavitelja.

Prihvatanjem i sprovođenjem apostolskih reči i nauke, mi ostvarujemo prihvatanje i sprovođenje nauke samog Hrista Isusa. To nam je sasvim jasno iz teksta Jevanđelja. Svako neprihvatanje nauka Hristovog dovodi do ''otresanja praha... njima za svedočanstvo''. To znači da, nakon što smo čuli objavu reči Gospodnje, mi naprosto moramo dobiti plod te objave. U suprotnom, odbacivanjem te svete objave, potpisujemo vlastitu osudu, odnosno, objavitelji se ograđuju od svega onoga što će se s nama dogoditi zbog neprihvatanja Božijeg milosrđa. To je simbolika otresanja praha ispod svojih nogu – njima za svedočanstvo.
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nedeljno razmišljanje

Draga braćo i sestre, nedavno smo proslavili Svetu Braću Kirila (Ćirila) i Metoda, suzaštitnike Evrope, a Sveti Metod je ujedno i svetac zaštitnik Ortodoksne starokatoličke provincije koja obuhvata srednjeevropske države Slovačku, Češku i Poljsku. Ujedno je i zaštitnik ovog Generalnog Vikarijata, koji se nalazi unutar naše Ortodoksne Starokatoličke provincije Svetoga Kristofora.

Jedanaestog jula, pak, slavili smo uspomenu na svetog oca Benedikta, zaštitnika Evrope. Stoga ćemo ovde preneti reči molitve Sv. Benediktu za zaštitu našeg kontinenta i potom se prisetiti njegovog načina života:

''Sveti Benedikte, koji si životnom rečju svoga Pravila i neumornom revnošću svojih učenika preobrazio Evropu u blagoslovenu zemlju hrišćanske vere i jedinstva; koji si odgojio ljude i narode za dela ljubavi i blagodat mira; koji si otkrio lepotu i dostojanstvo ljudskog napretka nadahnutog Jevanđeljem, vrati se Evropi i svetu svetlom svojih ideala. Vrati današnjim pokolenjima smisao za Hrista i poslušnost njegovim rečima. Budi nam i danas blizu svojim nebeskim zagovorom, da evropski narodi nađu i sačuvaju puteve reda, pravednosti i bratskog zajedništva. Amin.''
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

08.07.2018., broj 125 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

Neki ljudi u Evropi i Sjedinjenim Državama još uvek nisu prihvatili da sada živimo u svetskoj crkvi koja predstavlja istorijski razvoj izvan srednjovekovnog hrišćanstva. Stanje odbijanja onih koji i dalje veruju da je povratak hrišćanstvu moguć kroz njegovo vraćanje u srednjovekovlje podsaknuto je mnogim činiocima, a osobito: povratak mitova da je cela kategorija svetovnoga liberalni izum, mit koji govori da svet "jednom, nije bio svetovni". To je protivno hrišćanskom verovanju, koje jasno kaže da je Bog stvoritelj ''svega vidljivog i nevidljivog''. Svetu, naravno, treba više duhovnosti, ali one lične a ne institucionalne (političke) prevlasti klerikalizma. A legitimitet tih novih protivliberalnih hrišćana počiva na njihovom poboršništvu populističkom besu, s namerom nadilaženja aktuelnih političkih izazova s ​​povratkom u prošlost. Pod pretnjom dolaska azijskih, afričkih i južnoameričkih hrišćana, evropski protivliberalni hrišćani smatraju da je hrišćanstvo izgubilo svoju bitku sa svetom i rešenje je u povlačenju u politički prisne snage, ili potpuno odbacivanje svetovnog kao što je to vidljivo u Benediktovom putu ili raznim drugim verzijama laičkog kvazi monaštva. I dok je liberalizam često klopka koju treba pošteno promisliti i pronaći put prema boljem i više hrišćanskom svetu, tvrdolinijaši često ne vide da su očigledno manjina ne samo u evropskim okvirima već i u svetskom hrišćanstvu, pre svega prema svojoj braći i sestrama hrišćanima, koje odbacuju jer su etnički različiti ili ne-evropski.

Njihovo snažno odbacivanje Drugog vatikanskog koncila i povratak u idealizovanu prošlost nosi sa sobom još jednu pretnju: nepoznavanje istorije. Politički vladari su ponekad u svoj svojoj iskrenosti nameravali zaštititi crkvu, ali je daleko češće da su to radili uz nanošenje duhovne štete i opasnost za crkveno preživljavanje. Odbijanje učenja iz istorije izgleda kao problem za crkvu sada, baš kao što je to bio 1962. Moramo priznati da globalni poremećaji sadašnjeg doba direktno izazivaju neke od pretpostavki Vatikana 2 i drugih crkvenih dokumenata raznih denominacija. Na primer, kad se u saborskim dokumentima raspravlja o nasilju, oni se nikada ne odnose na versko nasilje. U tom smislu, hrišćanske crkve koriste radikalnu rekontekstualizaciju. U suprotnom, ispada kako su u prošlosti svi bili za puni uspeh hrišćanske ideje i život i za pravilnu versku slobodu. Naročito je to vidljivo u pojedinim delovima sveta, gde je hrišćanstvo nekada bila jedina ili barem glavna religija, ali je sada manjinska, pa teže obnovi idealizovanog hrišćanstva.

Vraćanje u srednji vek nije samo praktična nemogućnost - osobito na "globalnom jugu" gde se hrišćanstvo sada povećava. Takođe je to, i ne manje važno, teološka nemogućnost. Hrišćanska teologija u dvadesetom veku nije bila prvenstveno povratak srednjovekovnim izvorima, pa čak ni crkvenim ocima; to je pre svega povratak na primer samoga Isusa. Da bi taj primer ozbiljno bio prihvaćen potrebno se odupreti bilo kakvom nametanju hrišćanstva. Hrišćanstvo je često ostavilo poedincu premalo prostora za samoodređenje - premalo izbora, na primer, o tome hoće li se i s kime oženiti. Prečesto se pretpostavljalo da su najvažnije odluke o životu osobe bile najprikladnije za njega od strane porodice, zajednice, crkve ili države. Tu se onda moramo pitati - čemu služe reči crkvenih otaca kao što je Sveti Pahomije (osnivač cenobitskog monaštva) koji kaže: ''Ako smo Hramovi Božiji, Božija reč će prebivati u nama i poučavati nas iznutra'', ili kad Isak Sirijac govori: ''Teži za time da uđeš u riznicu, to jest u svoju untrašnjost, i tu ćeš otkriti nebesku riznicu, jer to je jedna te ista riznica''. Ovo nije poziv na radikalnu atomizaciju i individualizaciju društva, već poziv na duhovnost istinskog Hristovog primera, a ne licemerstvo skriveno iza zakona. Uostalom, sam Sveti Pavle govori u Poslanici Galaćanima: ''Ono što želim reći je ovo: dok je naslednik dete, ne razlikuje se od roba iako je vlasnik svega. Pod nadzorom je čuvara i upravitelja do vremena koje je odredio njegov otac. Na isti smo način i mi, dok smo bili deca, robovali beskorisnim pravilima ovoga sveta. Ali kad je nastupilo pravo vreme za to, Bog je poslao svoga Sina kojeg je rodila žena i koji je bio podložan Zakonu, kako bi Sin mogao otkupiti one koji su pod Zakonom i učiniti ih svojom decom''. Drugim rečima, jedini Zakon jeste onaj koji nalazimo u primeru Isusa Hrista i afektivnom doživljaju Boga u svojoj unutrašnjosti.

Hrišćanski učenjaci su takođe pružili teološku podlogu za ratove religije, razlog koji je sada očigledno nepomirljiv s hrišćanskim učenjem. Konačno, hrišćanstvo se oslanjalo na identifikaciju katolicizma s evropskom civilizacijom. Ali niko ne mora biti vernik evropljanin pa da bude katolik, niti katolik pa da bude evropski vernik; činjenica koja postaje očiglednija svakom minulom godinom. Onaj pridev ''rimo-'' više nije bitno obeležje katoličkog hrišćanstva - ako je ikada bilo. Teologija Vatikana 2 ukazuje na Carstvo Božije, a ne na crkvu zaštićenu političkom, ustavnom, društvenom ili kulturnom ustanovom. To je sve očiglednije i u pravoslavlju, a tradicija je naše Ortodoksne starokatoličke crkve upravo borba protiv takvog oblika državno sponzorisanog klerikalizma.

Nema sumnje da hrišćanstvo i dalje treba da postavi političku teologiju koja može rešavati svetovnost, opasnosti populizma, nejednakosti, klimatskih promena i transhumanizma, među ostalim prećutnim pitanjima. Potrebna je nova teologija opšteg dobra koja je primerena problemima i mogućnostima našeg vremena. To je teško postići u oživljavanju prethodnog hrišćanstva, odnosno primene takvog prošlog razvoja Crkve. Stara Crkva je dala u svojim saborima zasade i dogme naše svete vere, a na nama je da ih sprovedemo u delo uprkos svim preprekama i iskušenjima. Jer to je, najzad, pravo hrišćanstvo i življenje Hristove kerigme.

(autor: vlč. Vedran Obućina, politikolog)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

01.07.2018., broj 124 - Listić "Dominisiana"
-------------------------------------------------------------------------

Draga braćo i sestre,

svet Zapada, a posebno Evropa zapali su u razdoblje svojevrsne verske apatičnosti usled snažne ateizacije društva. U postkoncilijarnoj crkvi je došlo do slabljenja monaštva, s obzirom na to da je Drugi vatikanski koncil više govorio o mestu religijskih redova unutar institucionalne crkve nego o njihovoj specifičnoj ulozi, osobito nakon što su mnoge društvene usluge preuzele sekularne političke vlasti. Novi pokreti, pre svega oni katolički kao što su Zajedništvo i oslobođenje, Opus Dei, Sant’Egidio i Pokret fokolara, označavaju doba u kojem hrišćanski laici preuzimaju uloge nekadašnjih verskih redova, zbog čega ih katolički klir poziva na učešće u celoj crkvi, kako bi prevladala dominacija klerikalnog sistema.

U tom se ogleda crkveni izazov spram pluralizma, osobito u vidu odnosa prema liberalizmu, odnosa crkve i društva kao i redefinisanje hrišćanstva u sinodalnom procesu. Nasledstvo konstantinovske crkve, odnosno teološko-političkog modela odnosa između političke i religijske moći u obliku saveza religijskog i političkog (kao što je pravoslavna simfonija), središte je rasprave u kojoj Crkva danas odbacuje konstantinovsku tradiciju, ali ne u smislu pretvorbe u tehnokratsku organizaciju (jer Crkva sebe i dalje vidi kao poslednji bastion protiv uništenja države blagostanja, protiv turbo kapitalizma i radikalne individualizacije ljudskog života).

Složenost ovog novog doba navela je neke crkvene zajednice na protivliberalne stavove. Novi protivliberalizam proizlazi iz starog iskušenja: nostalgije. Protivnici trenutnog liberalnog demokratskog sistema imaju san o novom hrišćanstvu koji će vratiti crkvu na položaj službene dominacije koju sprovodi država. Oni su alergični na pluralizam, osobito kulturni i verski. Postoji nešto toga i u programu Donalda Trampa i desničarskim vladama sada na vlasti u npr. Italiji, Austriji, Mađarskoj i Poljskoj, kao i u Bavarskoj. Nedavni susret kardinala Rejmonda Burkea i novog italijanskog ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija, govori o tom usaglašavanju. Salvini je poznat ne samo zbog pretnji neustavne represije policijskih i državnih prava na migrante u Italiji, već i zbog toga što je Benedikt 16. još uvek njegov jedini papa... /nastavak teksta biće objavljen naredne nedelje/ (autor: vlč. Vedran Obućina, politikolog)
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Na polugodišnjem nivou ćemo objavljivati arhivu "Dominisiane" za prethodnih šest meseci: na kraju decembra i na kraju juna. Možete ih preuzeti na sledećim linkovima (korišćenje dozvoljeno u nekomercijalne svrhe):

2018. - Dominisiana - 1/2
2017. - Dominisiana - 2/2
2017. - Dominisiana - 1/2
2016. - Dominisiana - 2/2
2016. - Dominisiana - 1/2
2015. - Dominisiana

SVETI SERAFIM SAROVSKI - O SNAZI MOLITVE

"Svako dobro delo koje se čini iz ljubavi prema Hristu donosi blagodat Duha Svetog. Ipak molitvom se to najlkše postiže, jer ona je oruđe kojim uvek raspolažemo. Može biti da ti hoćeš da ideš u crkvu, ali u tvojoj okolini nema crkve; ili hoćeš da udeliš siromahu, ali ga ne tvome putu ne sretneš; ili hoćeš da budeš neporočan, ali tvoja naklonost i tvoja slabost pred zamkama neprijatelja učine da ne nađeš u sebi potrebnu snagu.

Zato je molitva uvek i za svakog moguća: za bogatog i siromašnog, za učenog i prostog, za jakog i slabog, za pravednog i grešnog. Sila molitve je beskrajna i više od svega drugog ona nam donosi blagodat Duha Božijeg. Molitva nas osposobljava da možemo da govorimo sa milostivim i životodavnim Gospodom.

Ali mi treba da se molimo do onog momenta kad Gospod kroz svoju blagodat u nas siđe. Kad je on u nama, molitva mora da presane jer je ispunjena. ''Dođi i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spasi, Blagi duše naše.'' Sad nas on uči dalje šta treba da radimo.

Tvoja cela nauka se u tome sastoji; stoga usredsredi svu svoju pažnju na to. Odlazeći ili dolazeći, sedeći ili stojeći, na poslu ili u crkvi, uvek treba tvoje usne da ponavljaju: ''Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me grešnog.''

Sa ovom molitvom u srcu ti ćeš naći unutrašnji mir i čistotu duše i tela. Kad ovu molitvu počneš, saberi sve unutrašnje snage duha i poveži ih sa moćima srca i istraj pažljivo dok Gospod ne zagreje tvoje srce svojom blagodaću i sa tobom se u jednom jedinom duhu sjedini. Tada će unutrašnja molitva postati izvor vode žive, koja neprestano teče i tebe neprestano hrani i oživljava."